Мудре поуке Марине Цветајеве и даље греју душу - Никад не просипајте воду

Марина Цветајева, једна од најистакнутијих руских песникиња 20. века, оставила је неизбрисив траг у свету књижевности захваљујући свом емотивно снажном и експерименталном стилу писања. Рођена у Москви 1892. године, Цветајева је од раних дана показивала необичан дар за писање, пишући песме већ у детињству. Њено стваралаштво одликују дубоко личне теме, исповести о љубави, губитку и егзилу, чиме је успела да пренесе емотивне слојеве свог сопственог живота, који је био испуњен личним трагедијама и тешкоћама. Цветајева је живела током бурних историјских периода – Првог светског рата, Октобарске револуције и Другог светског рата – што је значајно утицало на њен песнички израз и идеје.

Иако цењена у књижевним круговима због храброг експериментисања с језиком и форме, Цветајева није имала широко признање у својој домовини, нарочито током совјетског периода, када су њене песме често наилазиле на осуду. Због својих ставова и критичког погледа на друштвене промене, живела је у изгнанству у Паризу и Прагу, али се крајем живота ипак вратила у Русију. Њена поезија, дубоко интроспективна и лична, данас се сматра једним од највиших домета руске културе 20. века. Њен живот био је веома трагичан, прогањана и нападана, доживела је неколико породичних трагедија, које су на крају довеле до тога да је сама себи одузела живот у 48. години.

"Поуке деци" Марина Цветајева написала је током зиме 1937/38. године у форми писма, намењеног дечјем часопису за младе руске емигранте. Иако су ове речи биле намењене најмлађима, њихова универзалност чини их значајним за све генерације. У писму Цветајева користи једноставан, али изузетно емотиван стил којим обрађује сложене и најважније теме људксог живота, а њена размишљања готово никог не могу да оставе равнодушним. 

Цветајева је имала троје деце. Са супругом Сергејем Ефроном добила је ћерку Ариадну, рођену 1912. године, и сина Георгија, рођеног 1925. године. Нажалост, треће дете, Ирина, рођено 1917. године, умрло је 1920. од глади у сиротишту током тешких година након Октобарске револуције.

Цветајева је била изразито посвећена мајка и одржавала блиску везу са децом упркос изазовима емиграције и материјалне оскудице. Њено тешко мајчинство и губици имали су велики утицај на њен живот и дело, одражавајући се у емотивној дубини њених песама и прозе.

Писмо деци

Драга децо,

Никада о вама не размишљам одвојено: увек мислим да сте ви – људи или нељуди – као и ми. Али кажу: ви постојите, ви сте посебан сој који је још подложан утицају.

Стога:

– Никада не проливајте воду узалуд, јер у истој тој секунди, због недостатка воде, у пустињи умире неки човек.

– Али ако је ја не пролијем, он свеједно неће добити ту воду!

– Неће је добити, али ће на свету бити један бесмислени злочин мање.

Из истог разлога, никада немојте бацати хлеб, а уочите ли га на улици, да се не би газио, подигните га и ставите на најближу ограду, јер не постоје само пустиње у којима људи умиру без воде, него и ћумези, где умиру без хлеба. Можда ће тај хлеб приметити неко гладан, па ће га бити мање срамота да га узме одатле него са земље.

Никада се не плашите чега смешног и ако видите човека у смешној ситуацији: 1) потрудите се да га избавите, ако није могуће – 2) скочите и ви к њему, као у воду, удвоје се глупа ситуација дели напола: свакоме по половина – или у најгорем случају – правите се да не видите ништа смешно у томе!

Никада немојте говорити да тако раде сви: сви увек раде лоше, чим се тако радо позивају на њих! (НБ! низ је примера, које сада нећу наводити.) „Сви“ имају друго име – нико, а лице уопште немају – само празнина. Е, а ако вам кажу: „Тако нико не ради“ (не облачи се, не размишља итд.) – одговорите: „А ја сам – неко!“

Не обазирите се на „немодерно“, већ на: „непоштено“.

Немојте се превише љутити на родитеље, сетите се да су они били оно што сте ви сада и да ћете ви бити оно што су они сада.
Осим тога, они су за вас – родитељи, а за себе саме су – „ја“. Не исцрпљујте их њиховим родитељством.
Не осуђујте своје родитеље на смрт пре (својих) четрдесетих година. А онда вам се рука неће подићи!

Видите ли на путу камен – узмите га и замислите да то управо ви трчите и разбијате нос; из саосећања (чак и према себи – у другоме!) узмите га.

Не снебивајте се да уступите место старијима у трамвају. Снебивајте се да га не уступите!

Не истичите се по ономе што је материјално. Други – то сте такође ви, баш исти ви. (Сви без разлике желе да једу, спавају, седну итд.)

Не славите победу над непријатељем. Довољно је сазнање. После победе – пружите му руку.

Не говорите иронично о коме блиском пред другима (чак ни о омиљеној животињи!); други ће отићи – свој остаје.

Књигу листајте са горњег угла странице. Зашто? Зато што се не чита одоздо нагоре него одозго надоле.

Када довршавате супу, нагните тањир према себи, а не од себе према другоме: да у случају незгоде супу не проспете ни на столњак ни на оног преко пута вас, него себи у крило.

Када вам неко рекне: „То је романтизам“, питајте га: „Шта је то романтизам?“ – и видећете да то нико не зна; да људи узимају у уста (чак се деру! и пљују! и убацују вам у главу!) – реч, чији смисао заправо не знају.

Када се коначно уверите да не знају, одговорите сами, бесмртним речима Жуковског:
– „Романтизам – то је душа“.

Одабрала и превела: Весна Смиљанић Рангелов

Писмо је штампано у књизи Дмитрија Бикова „Борис Пастернак“ (Маладаја гвардија, 2005) 

Извор на српском: Детињарије  

Оригинал на руском: tsvetayeva.com