"Pisac prvo mora da nagomila svoje znanje, pa da se onda usudi da stvara" Stefan TićMi o neraskidivoj vezi sa književnošću i problemima koji muče savremeno društvo

Stefan TićMi, mladi i talentovani pisac, već godinama osvaja publiku svojim književnim radovima koji odišu iskrenošću, duhovitošću i dubokom refleksijom o životu. Najpoznatiji po svom romanu „Ja sam Akiko“, koji je inspirisao istoimenu predstavu, Stefan je dokazao da književnost može da pomera granice i osvoji srca svih generacija. Njegova dela, među kojima su i „Kaput od mahovine“ i „Guguto Memeto“, uvrštena su među 200 najboljih knjiga za decu i mlade na svetu, čime je njegov rad dobio međunarodno priznanje.

Pored toga što piše, Stefan ne prestaje da doprinosi zajednici – od otvaranja biblioteke u rodnom Leskovcu do prevođenja poezije na znakovni jezik. U intervjuu za portal Srbija Danas, Stefan otkriva kako balansira između umetnosti i svakodnevice, šta ga inspiriše i zašto je književnost njegova konstanta. Razgovarali smo o njegovim počecima, izazovima umetnika u malim i velikim sredinama, kao i o tome kako zamišlja narednu godinu.

Kakav je osećaj biti na sceni gde je više puta izvedena predstava rađena po tvom romanu „Ja sam Akiko“?

- Ovde se osećam kao domaćin. Akiko se stalno igra, Sofija Mijatović jednom mesečno glumi u Teatru Vuk. Sada već znam predstavu napamet, pa svaki put više posmatram publiku u nihovu reakciju nego sam komad.

Na naše pitanje da li se može setiti trenutka kada je, stvarajući lik devojčice Akiko, maštao o uspehu koji će roman doživeti, mladi pisac kaže: 

- Nema tačnog trenutka, to je proces, kako duhovni, tako i književni. U knjizi „U‘vatile me lutke“ koja je bila mešavina svega i svačega tačno se vidi obrisi budućeg, igra rečima, šale, pošalice, a iza toga svega krije se nešto vrlo ozbiljno. Dakle, "U'vatile me lutke" je bio nagoveštaj, a nakon toga je došao roman "Ja sam Akiko" koji je na moju veliku radost našao put do velikog broja čitalaca.

Roman „Ja sam Akiko“, zajedno sa romanima „Kaput od mahovine“ i „Guguto Memeto“ uvršten je u 200 najboljih knjiga na svetu za decu i mlade. Stefan TićMi sa nama je podelio i radost povodom toga.

- To je vrlo zanimljivo. Minhenska biblioteka prati izdanja za decu i mlade i oni su sve tri knjige prepoznali kao nešto književno vredno i neizmerno mi je drago zbog toga. Još više mi je drago što su i reditelji prepoznali da je književnost slikovita, nerasparčana i da nudi neku vrstu osnove i nečega što bi trebalo dalje razmaštati. Tako su moji romani doživeli pororišnu adaptaciju, kako kod nas, tako i u Makedoniji i Hrvatskoj.
 

Ti si po zvanju profesor fizičkog vaspitanja, kako je došlo do spoja sa književnošću?

- Da, to je zvanično (smeh). Književnost je meni oduvek bila na prvom mestu. Sticajem okolnosti studirao sam DIF, danas sam u Beogradu i bavim se nekim drugim poslom, a književnost je i dalje tu. Sve ostalo prolazi, samo je književnost neka vrsta konstante u mom životu. Ne mogu reći da je sve ostalo meni nebitno, već je sporedno, a književnost je ono što je glavno.

Aktivan si i na kulturnom polju, a široj javnosti si poznat po otvaranju biblioteke u zapuštenoj kući u rodnom mestu Ančiki nadomak Leskovca, da li nam možeš reći više o tome?

- Da, to je neka vrsta težnje da pre nego da se nešto individualno krene da se da doprinos društvu, ali ne pukom pričom da nešto škripi i nije dobro. Jedna grupica ljudi se u naselju Ančiki okupila, utvrdili smo šta nedostaje i odlučili da od te straćare napravimo biblioteku. To je vrsta entuzijazma i euforije koja se samo jednom dogodi. Svi u ekipi smo bili kreativni, mnogo toga nas je povezivalo, pa je saradnja bila lakša. To je bila jedna vrsta kulturnog kutka kod nas, imali smo razne posete iz drugih mesta, između ostalog i studenata Fakulteta dramskih umetnosti i sl.

Preveo si i poeziju na znakovni jezik, odakle se rodila ideja za to?

- Uvek je više stvari u pitanju. Sve je spontano dolazilo, imam neku beležnicu gde zapisujem ideje koje bi nekada možda bile zanimljive. Imao sam jedan crtež Čiča Gliše na pisaćoj mašini, na tom crtežu ruke su mu bile vezane kanapima i to mi je bila neka vrsta okidača da dođem do te ideje. Spojio sam se sa Udruženjem gluvih i nagluvih iz Niša i rodilo se tako nešto.

Budući da si iskusio život i u Leskovcu i u Beogradu, da li postoji razlika u položaju umetnika u manjoj i većoj sredini?

- Ima hiljadu različitih uglova iz kojih bismo to mogli posmatrati. Kada se krene iz manje sredine, to je jako teško, a s druge strane je vrlo inspirativna pozicija. U manjoj sredini uspeh i ono što činite za društvo brže i lakše dođe do javnosti, dok je u većoj sredini to teže. Ima mnogo sadržaja, u tom umetničkom metežu trebalo bi pronaći neki svoj upečatljiv umetnički izraz. Leskovac mi je dao neku vrstu jake i stabilne osnove da bih mogao da krenem dalje.

Imaš četiri objavljene knjige do sada. Koja je tebi najdraža i sa kojim književnim likom se poistovećuješ?

- Jedan pisac sve vreme piše jednu istu knjigu. Tako je i u filmskoj industriji. Tako da sve knjige nose neki moj pečat, a razlikuju se od teme koju obrađujem. Blizak sam sa Akiko zbog te neke lepršavosti i slobode koju lik nosi, sa druge strane blizak mi je i Najdan kome raste drvo iz leđa i vuče neki teret. Uvek u tim delima ima malo mene. Sve ono što je društveno aktuelno utiče na mene kao autora i protkano je kroz moja dela.

Pratiš aktuelnu književnu produkciju kod nas. Kako bi je u nekoliko rečenica opisao?

- Pratim i mislim da su mi stvaraoci dosta bliski. Pratim poetsku scenu i tu se kvalitet dosta prepozna i vidi se. Naravno, stalno sam u pozorištu i volim da pratim pozorišna dešavanja.

Danas često čujemo kako mnogi pišu i kako se svašta objavljuje, da li je to istina?

- Ja mislim da je sve to u redu. I pisanje, zapisivanje dnevnika, pisanje kratkih pesama na individualnom nivou je u redu. U gomili tih pisanija uvek se izdvoji nešto što je kvalitetno i što nadilazi nešto što je vrlo lično, često i patetično. Ono što bih hteo da kažem jeste to da li neko ko piše i čita. To je jako važno i to se odmah prepozna. Uticaj svih pisaca koje je autor čitao je uočljiv i to mogu da prepoznam odmah. Veoma poštujem pisce kod kojih se vidi da su nagomilali svoje znanje, pa su se onda usudili da nešto stvaraju.

Po čemu ćeš pamtiti 2024. godinu?

- Pamtiću je po saobraćaju (smeh). Imam jednu želju da u 2025. godini kada neko u saobraćaju pokaže žmigavac zaustavim grad, izađem i poljubim taj žmigavac zato što se neko usudio da koristi pokazivače. Vrlo sam opterećen saobraćajem. Voleo bih da se svuda u gradu postavi znak za zabranu trubljenja. Ta neka nervoza koja je usađena svima nama, iz nekih drugih razloga, jako je vidljiva u saobraćaju i voleo bih da taj zakon stupi na snagu. 

Ceo razgovor možete pogledati u videu: 

Dozvoljeno preuzimanje celog ili delova teksta samo uz navođenje i linkovanje izvora Srbija Danas i autora.