"Писац прво мора да нагомила своје знање, па да се онда усуди да ствара" Стефан ТићМи о нераскидивој вези са књижевношћу и проблемима који муче савремено друштво

Стефан ТићМи, млади и талентовани писац, већ годинама осваја публику својим књижевним радовима који одишу искреношћу, духовитошћу и дубоком рефлексијом о животу. Најпознатији по свом роману „Ја сам Акико“, који је инспирисао истоимену представу, Стефан је доказао да књижевност може да помера границе и освоји срца свих генерација. Његова дела, међу којима су и „Капут од маховине“ и „Гугуто Мемето“, уврштена су међу 200 најбољих књига за децу и младе на свету, чиме је његов рад добио међународно признање.

Поред тога што пише, Стефан не престаје да доприноси заједници – од отварања библиотеке у родном Лесковцу до превођења поезије на знаковни језик. У интервјуу за портал Србија Данас, Стефан открива како балансира између уметности и свакодневице, шта га инспирише и зашто је књижевност његова константа. Разговарали смо о његовим почецима, изазовима уметника у малим и великим срединама, као и о томе како замишља наредну годину.

Какав је осећај бити на сцени где је више пута изведена представа рађена по твом роману „Ја сам Акико“?

- Овде се осећам као домаћин. Акико се стално игра, Софија Мијатовић једном месечно глуми у Театру Вук. Сада већ знам представу напамет, па сваки пут више посматрам публику у нихову реакцију него сам комад.

На наше питање да ли се може сетити тренутка када је, стварајући лик девојчице Акико, маштао о успеху који ће роман доживети, млади писац каже: 

- Нема тачног тренутка, то је процес, како духовни, тако и књижевни. У књизи „У‘ватиле ме лутке“ која је била мешавина свега и свачега тачно се види обриси будућег, игра речима, шале, пошалице, а иза тога свега крије се нешто врло озбиљно. Дакле, "У'ватиле ме лутке" је био наговештај, а након тога је дошао роман "Ја сам Акико" који је на моју велику радост нашао пут до великог броја читалаца.

Роман „Ја сам Акико“, заједно са романима „Капут од маховине“ и „Гугуто Мемето“ уврштен је у 200 најбољих књига на свету за децу и младе. Стефан ТићМи са нама је поделио и радост поводом тога.

- То је врло занимљиво. Минхенска библиотека прати издања за децу и младе и они су све три књиге препознали као нешто књижевно вредно и неизмерно ми је драго због тога. Још више ми је драго што су и редитељи препознали да је књижевност сликовита, нераспарчана и да нуди неку врсту основе и нечега што би требало даље размаштати. Тако су моји романи доживели пороришну адаптацију, како код нас, тако и у Македонији и Хрватској.
 

Ти си по звању професор физичког васпитања, како је дошло до споја са књижевношћу?

- Да, то је званично (смех). Књижевност је мени одувек била на првом месту. Стицајем околности студирао сам ДИФ, данас сам у Београду и бавим се неким другим послом, а књижевност је и даље ту. Све остало пролази, само је књижевност нека врста константе у мом животу. Не могу рећи да је све остало мени небитно, већ је споредно, а књижевност је оно што је главно.

Активан си и на културном пољу, а широј јавности си познат по отварању библиотеке у запуштеној кући у родном месту Анчики надомак Лесковца, да ли нам можеш рећи више о томе?

- Да, то је нека врста тежње да пре него да се нешто индивидуално крене да се да допринос друштву, али не пуком причом да нешто шкрипи и није добро. Једна групица људи се у насељу Анчики окупила, утврдили смо шта недостаје и одлучили да од те страћаре направимо библиотеку. То је врста ентузијазма и еуфорије која се само једном догоди. Сви у екипи смо били креативни, много тога нас је повезивало, па је сарадња била лакша. То је била једна врста културног кутка код нас, имали смо разне посете из других места, између осталог и студената Факултета драмских уметности и сл.

Превео си и поезију на знаковни језик, одакле се родила идеја за то?

- Увек је више ствари у питању. Све је спонтано долазило, имам неку бележницу где записујем идеје које би некада можда биле занимљиве. Имао сам један цртеж Чича Глише на писаћој машини, на том цртежу руке су му биле везане канапима и то ми је била нека врста окидача да дођем до те идеје. Спојио сам се са Удружењем глувих и наглувих из Ниша и родило се тако нешто.

Будући да си искусио живот и у Лесковцу и у Београду, да ли постоји разлика у положају уметника у мањој и већој средини?

- Има хиљаду различитих углова из којих бисмо то могли посматрати. Када се крене из мање средине, то је јако тешко, а с друге стране је врло инспиративна позиција. У мањој средини успех и оно што чините за друштво брже и лакше дође до јавности, док је у већој средини то теже. Има много садржаја, у том уметничком метежу требало би пронаћи неки свој упечатљив уметнички израз. Лесковац ми је дао неку врсту јаке и стабилне основе да бих могао да кренем даље.

Имаш четири објављене књиге до сада. Која је теби најдража и са којим књижевним ликом се поистовећујеш?

- Један писац све време пише једну исту књигу. Тако је и у филмској индустрији. Тако да све књиге носе неки мој печат, а разликују се од теме коју обрађујем. Близак сам са Акико због те неке лепршавости и слободе коју лик носи, са друге стране близак ми је и Најдан коме расте дрво из леђа и вуче неки терет. Увек у тим делима има мало мене. Све оно што је друштвено актуелно утиче на мене као аутора и проткано је кроз моја дела.

Пратиш актуелну књижевну продукцију код нас. Како би је у неколико реченица описао?

- Пратим и мислим да су ми ствараоци доста блиски. Пратим поетску сцену и ту се квалитет доста препозна и види се. Наравно, стално сам у позоришту и волим да пратим позоришна дешавања.

Данас често чујемо како многи пишу и како се свашта објављује, да ли је то истина?

- Ја мислим да је све то у реду. И писање, записивање дневника, писање кратких песама на индивидуалном нивоу је у реду. У гомили тих писанија увек се издвоји нешто што је квалитетно и што надилази нешто што је врло лично, често и патетично. Оно што бих хтео да кажем јесте то да ли неко ко пише и чита. То је јако важно и то се одмах препозна. Утицај свих писаца које је аутор читао је уочљив и то могу да препознам одмах. Веома поштујем писце код којих се види да су нагомилали своје знање, па су се онда усудили да нешто стварају.

По чему ћеш памтити 2024. годину?

- Памтићу је по саобраћају (смех). Имам једну жељу да у 2025. години када неко у саобраћају покаже жмигавац зауставим град, изађем и пољубим тај жмигавац зато што се неко усудио да користи показиваче. Врло сам оптерећен саобраћајем. Волео бих да се свуда у граду постави знак за забрану трубљења. Та нека нервоза која је усађена свима нама, из неких других разлога, јако је видљива у саобраћају и волео бих да тај закон ступи на снагу. 

Цео разговор можете погледати у видеу: 

Дозвољено преузимање целог или делова текста само уз навођење и линковање извора Србија Данас и аутора.