Poslednji srednjovekovni car - najnesrećniji srpski vladar ni mrtav nije imao mira, mošti mu seljene i pljačkane šest puta

U burnoj istoriji Srbije, često ni mrtvi nisu imali mira, zbog čega su groblja pljačkana, grobovi otvarani, a posmrtni ostaci skrnavljeni. Među onima koji nisu izbegli ovu tužnu sudbinu je i poslednji srednjovekovni car Srbije, Uroš Nemanjić.

Njegove mošti su šest puta premeštane, seljene i deljene!

Ne zna se tačno kako i pod kojim uslovima, ali car Uroš je iznenada umro mlad, 2. ili 4. decembra 1371. godine. Prema narodnom predanju, to se dogodilo u Nerodimlju na Kosovu, gde je bio dvorski kompleks Nemanjića, i gde je ovaj vladar, poznat pod nadimkom “Nejaki”, imao letnjikovac.

Legenda kaže da je nakon careve smrti njegova majka Jelena podigla crkvu posvećenu Uspenju Presvete Bogorodice na mestu gde je sahranila sina. Ova lokacija je postala poznata kao manastir Svetog Uroša, a grad Uroševac, koji se nalazi u blizini, dobio je ime po poslednjem vladaru iz dinastije Nemanjića.

Čim se pročulo da je car sahranjen u Nerodimlju, vernici iz svih krajeva počeli su da posećuju njegov grob i da se mole za spas i isceljenje. Prošlo je više od dva veka pre nego što je Uroš Nemanjić kanonizovan. Tek 1583. ili 1584. godine, pastir iz Ovčeg Polja tvrdio je da mu se car javio u snu i zatražio da se njegovo telo izvadi iz groba. Budući da je kult cara Uroša već postojao među narodom, koji je sa simpatijama i sažaljenjem gledao na njegovu sudbinu, crkva je proglasila Uroša za mučenika i svetitelja.

Njegove mošti su počivale u Nerodimlju sve do 1705. godine, kada ih je, tokom jedne od seoba Srba pred najezdom Turaka, monah Hristofor doneo na Frušku goru, u manastir Stari Jazak. Kao i u Nerodimlju, vest o prisustvu carevih moštiju privukla je vernike, te je Jazak postao mesto okupljanja mnogih koji su dolazili da se poklone poslednjem vladaru Nemanjića.

Međutim, svetiteljev mir nije dugo trajao. Jedan deo moštiju prenet je 1720. godine u Studenicu, a ostatak je premešten u Vrdnik 1726. godine, pa 1730. u Krušedol, i na kraju, 1741. godine, ponovo u Jazak, ovoga puta u novo manastirsko zdanje.

Ipak, najgori događaji tek su usledili... Mošti Svetog cara Uroša ostale su u manastiru Jazak sve do 20. veka. Nakon okupacije Srbije u Drugom svetskom ratu, Fruška gora je potpala pod vlast Nezavisne Države Hrvatske. Srpske svetinje na ovoj planini bile su u velikoj opasnosti zbog pljački, skrnavljenja i paljenja koje su sprovodile ustaše.

U jesen 1941. godine, stigle su vesti o progonu sveštenstva, skrnavljenju moštiju i krađi crkvenih dragocenosti na Fruškoj gori. Postojala je naročita zabrinutost za srpske svetinje prvog reda – mošti kneza Lazara, cara Uroša i Stefana Štiljanovića.

Pravoslavna crkva odmah je uputila zahtev Ministarstvu prosvete i vera da ostaci svetitelja budu preneti u Beograd. Nakon meseci čekanja, nemačka komanda je izdala dozvolu sredinom aprila 1942. godine, zahvaljujući zalaganju profesora Radoslava Grujića. Grujić, zajedno sa kustosom Muzeja kneza Pavla, Miodragom Grbićem, i Johanom Albrehtom fon Rajsvicom, nemačkim plemićem i ljubiteljem umetnosti, krenuo je 13. aprila 1942. godine u misiju spasavanja moštiju.

Mošti cara Uroša pronađene su u opljačkanom i opustošenom manastiru Jazak. Na prvi pogled činilo se da su ostale netaknute, ali je nedostatak katanca na kovčegu otkrio da su razbojnici, verovatno u potrazi za blagom, ispreturali careve kosti, odneli sve vrednosti, a čak i sa stare episkopske mitre skinuli dragocene detalje.

Ostaci cara Uroša, zajedno sa moštima kneza Lazara i Stefana Štiljanovića, preneti su u Zemun, a zatim u Beograd. Prema zapisima profesora Grujića, nemačka vojna straža odavala im je počast duž puta, dok ih je u Beogradu dočekao najviši državni i crkveni vrh okupirane zemlje.

Narod je dao pravu i najvažniju počast. Putem od mosta do Saborne crkve stajalo je mnoštvo ljudi, dok su ulice oko crkve bile prepune onih koji su želeli da se poklone srpskim svetiteljima. Kovčezi su nošeni od strane oficira, zatim predati monasima, a ovi dalje sveštenicima. Uz najveće počasti, crkvene pesme i molitve, mošti trojice svetitelja položene su pod prestone ikone. Mošti cara Uroša ostale su u riznici Saborne crkve u Beogradu tokom čitavog Drugog svetskog rata, ali i više od pola veka nakon rata. Čak i danas, deo moštiju se nalazi u oltaru ovog mesta.

Manastir Jazak je tokom rata pretrpeo velika oštećenja, a obnova je trajala decenijama. Najobimniji radovi izvedeni su '90-ih godina, i od tada su sve češće stizali zahtevi da se mošti vrate na Frušku goru.

17. septembra 2001. godine, car Uroš je ponovo krenuo na put. Patrijarh Pavle je, u prisustvu episkopa i sveštenstva, presvukao sakos svetitelja, pročitan je moleban, mošti su položene u novi kivot i otpremljene. Baš kao i šezdeset godina ranije, velika gomila vernika je ispratila Uroša Nemanjića iz Beograda. Mošti su najpre prenete u Novi Sad, a zatim su konačno stigle u manastir Jazak, gde se i danas nalaze.

Nadajmo se da je ovo bilo poslednje putovanje poslednjeg srpskog cara.