Последњи средњовековни цар - најнесрећнији српски владар ни мртав није имао мира, мошти му сељене и пљачкане шест пута

У бурној историји Србије, често ни мртви нису имали мира, због чега су гробља пљачкана, гробови отварани, а посмртни остаци скрнављени. Међу онима који нису избегли ову тужну судбину је и последњи средњовековни цар Србије, Урош Немањић.

Његове мошти су шест пута премештане, сељене и дељене!

Не зна се тачно како и под којим условима, али цар Урош је изненада умро млад, 2. или 4. децембра 1371. године. Према народном предању, то се догодило у Неродимљу на Косову, где је био дворски комплекс Немањића, и где је овај владар, познат под надимком “Нејаки”, имао летњиковац.

Легенда каже да је након цареве смрти његова мајка Јелена подигла цркву посвећену Успењу Пресвете Богородице на месту где је сахранила сина. Ова локација је постала позната као манастир Светог Уроша, а град Урошевац, који се налази у близини, добио је име по последњем владару из династије Немањића.

Чим се прочуло да је цар сахрањен у Неродимљу, верници из свих крајева почели су да посећују његов гроб и да се моле за спас и исцељење. Прошло је више од два века пре него што је Урош Немањић канонизован. Тек 1583. или 1584. године, пастир из Овчег Поља тврдио је да му се цар јавио у сну и затражио да се његово тело извади из гроба. Будући да је култ цара Уроша већ постојао међу народом, који је са симпатијама и сажаљењем гледао на његову судбину, црква је прогласила Уроша за мученика и светитеља.

Његове мошти су почивале у Неродимљу све до 1705. године, када их је, током једне од сеоба Срба пред најездом Турака, монах Христофор донео на Фрушку гору, у манастир Стари Јазак. Као и у Неродимљу, вест о присуству царевих моштију привукла је вернике, те је Јазак постао место окупљања многих који су долазили да се поклоне последњем владару Немањића.

Међутим, светитељев мир није дуго трајао. Један део моштију пренет је 1720. године у Студеницу, а остатак је премештен у Врдник 1726. године, па 1730. у Крушедол, и на крају, 1741. године, поново у Јазак, овога пута у ново манастирско здање.

Ипак, најгори догађаји тек су уследили... Мошти Светог цара Уроша остале су у манастиру Јазак све до 20. века. Након окупације Србије у Другом светском рату, Фрушка гора је потпала под власт Независне Државе Хрватске. Српске светиње на овој планини биле су у великој опасности због пљачки, скрнављења и паљења које су спроводиле усташе.

У јесен 1941. године, стигле су вести о прогону свештенства, скрнављењу моштију и крађи црквених драгоцености на Фрушкој гори. Постојала је нарочита забринутост за српске светиње првог реда – мошти кнеза Лазара, цара Уроша и Стефана Штиљановића.

Православна црква одмах је упутила захтев Министарству просвете и вера да остаци светитеља буду пренети у Београд. Након месеци чекања, немачка команда је издала дозволу средином априла 1942. године, захваљујући залагању професора Радослава Грујића. Грујић, заједно са кустосом Музеја кнеза Павла, Миодрагом Грбићем, и Јоханом Албрехтом фон Рајсвицом, немачким племићем и љубитељем уметности, кренуо је 13. априла 1942. године у мисију спасавања моштију.

Мошти цара Уроша пронађене су у опљачканом и опустошеном манастиру Јазак. На први поглед чинило се да су остале нетакнуте, али је недостатак катанца на ковчегу открио да су разбојници, вероватно у потрази за благом, испретурали цареве кости, однели све вредности, а чак и са старе епископске митре скинули драгоцене детаље.

Остаци цара Уроша, заједно са моштима кнеза Лазара и Стефана Штиљановића, пренети су у Земун, а затим у Београд. Према записима професора Грујића, немачка војна стража одавала им је почаст дуж пута, док их је у Београду дочекао највиши државни и црквени врх окупиране земље.

Народ је дао праву и најважнију почаст. Путем од моста до Саборне цркве стајало је мноштво људи, док су улице око цркве биле препуне оних који су желели да се поклоне српским светитељима. Ковчези су ношени од стране официра, затим предати монасима, а ови даље свештеницима. Уз највеће почасти, црквене песме и молитве, мошти тројице светитеља положене су под престоне иконе. Мошти цара Уроша остале су у ризници Саборне цркве у Београду током читавог Другог светског рата, али и више од пола века након рата. Чак и данас, део моштију се налази у олтару овог места.

Манастир Јазак је током рата претрпео велика оштећења, а обнова је трајала деценијама. Најобимнији радови изведени су '90-их година, и од тада су све чешће стизали захтеви да се мошти врате на Фрушку гору.

17. септембра 2001. године, цар Урош је поново кренуо на пут. Патријарх Павле је, у присуству епископа и свештенства, пресвукао сакос светитеља, прочитан је молебан, мошти су положене у нови кивот и отпремљене. Баш као и шездесет година раније, велика гомила верника је испратила Уроша Немањића из Београда. Мошти су најпре пренете у Нови Сад, а затим су коначно стигле у манастир Јазак, где се и данас налазе.

Надајмо се да је ово било последње путовање последњег српског цара.