ZABORAVLJENI REVOLUCIONAR - Specijalna policija ga ubila na kućnom pragu, a danas jedna ulica u Beogradu nosi njegovo ime
Svi koji su gledali seriju "Otpisani" mogli bi ga lako poistovetiti sa jednim od glavnih likova.
Jedna ulica u Beogradu nosi ime Todora Dukina, ali se o njemu malo zna. Bio je stolarski radnik i učesnik Narodnooslobodilačke borbe. Rođen je 13. februara 1914. godine u Starom Bečeju.
Kada čujete njegovu priču sigurno će vas podsetiti na seriju "Otpisani".
Poticao je iz zemljoradničke porodice. Kada je bio šesti razred osnovne škole, njegova majka, Emilija je umrla, a otac Svetozar smatrao je da je najbolja odluka da Todor prekine školovanje i da krene na zanat.
Godine 1930. postao je stolarski kalfa i tada je počeo da radi u Novom Sadu, Sremskim Karlovcima, Đurđevu i Beogradu. Tokom učenja zanata, nastavio je da se samoinicijativno obrazuje čitajući knjige i raznu literaturu.
Ubrzo po dolasku u Beograd, otišao je na odsluženje vojnog roka.
Iznenada preminuo omiljeni režiser svih Srba: Njegove filmove ćemo zauvek pamtiti
Narodna biblioteka Srbije proslavila 192. rođendan - Pištalo uručio nagradu "Janko Šafarik" Selimiru Raduloviću
Kada se vratio iz vojske 1933. godine, nastavio je da se obrazuje, shvatio je nezavidan položaj radničke klase i priključio se radničkom sindikatu. Često je svraćao u tom periodu u Radnički dom, na Slaviji gde je upoznao mnoge komuniste.
U periodu do 1938. godine postao je poznati radniči tribun i učlanio se u tada ilegalnu Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ).
Naredne, 1939. godine izabran je za jednog od Rejonskih komiteta i te godine učestvovao je u antifašističkim demonstracijama.
Posle okupacije Jugoslavije, 1941. godine, Dukin je ostao u okupiranom Beogradu i kao sekretar sekretar jedne partijske ćelije na Smederevskom đermu, aktivno je radio na pripremi oružanog otpora okupatoru.
Iako policija nije imala podatke da je Dukin član KPJ, odlučila je da ga kao poznatog radničkog borca uhapsi, u masovnim hapšenjima komunista i njihovih simpatizera, nakon 22. juna. Ovo hapšenje Dukin je izbegao, jer je još ranije prešao u ilegalu.
U toku leta 1941. godine, zajedno sa drugom Hristivojem Petrovićem, u blzini Bulevara kralja Aleksandra, naišao je na agente Specijalne policije. Pošto su ga prepoznali, odma su otvorili vatru. Iako ranjeni, Dukin i Petrović su uspeli da pobegnu i sakriju se u stan Živke i Ivana Krmpotića, u Cerskoj ulici.
Sledi period veoma teškog ilegalnog rada. Dukin je morao biti obazriv, sastanke je sazivao na grobljima, u parkovima, kao i u sigurnim stanovima istaknutih umetnika, slikara Jovana Bijelića i Stevana Bodnarova.
Uprkos obazrivosti, početkom marta 1942. godine usledila je nova velika policijska provala, uhapšen je tom prilikom Branko Mišković Bliher, član Mesnog komiteta SKOJ-a za Beograd.
Usled policijske psiho-fizičke torture, on je počeo da sarađuje sa policijom i odlučio je da otkrije Dukinov položaj. U rano jutro, 4. aprila 1942. godine policija je blokirala Šumatovačku ulicu, a agenti Specijalne policije su sedeli u kamionu, parkiranom ispred kuće broj 10, u kojoj je stanovao Dukin.
Todor Dukin je tog jutra imao sastanak sa članovima Okružnog komiteta i prilikom povratka kući, upao je policijsku zasedu. Kada se primakao ulazu broj 10, uhapšeni omladinac Bliher, koji se u kamionu nalazio sa agentima Specijalne policije, povikao je agentima da je to Dukin, na šta su agenti pokušali da ga uhapse. Dukin im je pružio otpor i u razmeni vatre stradao. Kod sebe je tada imao lažne isprave na ime Nikole D. Popovića.
Bio je oženjen Elizabetom Vihtro, koja je takođe učestvovala u Narodnooslobodilačkom ratu. Njegovi posmrtni ostaci su posle rata preneti i sahranjeni u Aleju streljanih rodoljuba na Novom groblju u Beogradu.
U znak sećanja na njega, jedna ulica u Beogradu, na Voždovcu nosi njegovo ime, a u rodnom Bečeju mu je 1957. postavljen spomenik, rad vajara Radivoja Subotičkog. Njegovo ime je od 1956. do 1983. nosila gimnazija u Bečeju.
