ЗАБОРАВЉЕНИ РЕВОЛУЦИОНАР - Специјална полиција га убила на кућном прагу, а данас једна улица у Београду носи његово име
Сви који су гледали серију "Отписани" могли би га лако поистоветити са једним од главних ликова.
Једна улица у Београду носи име Тодора Дукина, али се о њему мало зна. Био је столарски радник и учесник Народноослободилачке борбе. Рођен је 13. фебруара 1914. године у Старом Бечеју.
Када чујете његову причу сигурно ће вас подсетити на серију "Отписани".
Потицао је из земљорадничке породице. Када је био шести разред основне школе, његова мајка, Емилија је умрла, а отац Светозар сматрао је да је најбоља одлука да Тодор прекине школовање и да крене на занат.
Године 1930. постао је столарски калфа и тада је почео да ради у Новом Саду, Сремским Карловцима, Ђурђеву и Београду. Током учења заната, наставио је да се самоиницијативно образује читајући књиге и разну литературу.
Убрзо по доласку у Београд, отишао је на одслужење војног рока.
Изненада преминуо омиљени режисер свих Срба: Његове филмове ћемо заувек памтити
Народна библиотека Србије прославила 192. рођендан - Пиштало уручио награду "Јанко Шафарик" Селимиру Радуловићу
Када се вратио из војске 1933. године, наставио је да се образује, схватио је незавидан положај радничке класе и прикључио се радничком синдикату. Често је свраћао у том периоду у Раднички дом, на Славији где је упознао многе комунисте.
У периоду до 1938. године постао је познати радничи трибун и учланио се у тада илегалну Комунистичку партију Југославије (КПЈ).
Наредне, 1939. године изабран је за једног од Рејонских комитета и те године учествовао је у антифашистичким демонстрацијама.
После окупације Југославије, 1941. године, Дукин је остао у окупираном Београду и као секретар секретар једне партијске ћелије на Смедеревском ђерму, активно је радио на припреми оружаног отпора окупатору.
Иако полиција није имала податке да је Дукин члан КПЈ, одлучила је да га као познатог радничког борца ухапси, у масовним хапшењима комуниста и њихових симпатизера, након 22. јуна. Ово хапшење Дукин је избегао, јер је још раније прешао у илегалу.
У току лета 1941. године, заједно са другом Христивојем Петровићем, у блзини Булевара краља Александра, наишао је на агенте Специјалне полиције. Пошто су га препознали, одма су отворили ватру. Иако рањени, Дукин и Петровић су успели да побегну и сакрију се у стан Живке и Ивана Крмпотића, у Церској улици.
Следи период веома тешког илегалног рада. Дукин је морао бити обазрив, састанке је сазивао на гробљима, у парковима, као и у сигурним становима истакнутих уметника, сликара Јована Бијелића и Стевана Боднарова.
Упркос обазривости, почетком марта 1942. године уследила је нова велика полицијска провала, ухапшен је том приликом Бранко Мишковић Блихер, члан Месног комитета СКОЈ-а за Београд.
Услед полицијске психо-физичке тортуре, он је почео да сарађује са полицијом и одлучио је да открије Дукинов положај. У рано јутро, 4. априла 1942. године полиција је блокирала Шуматовачку улицу, а агенти Специјалне полиције су седели у камиону, паркираном испред куће број 10, у којој је становао Дукин.
Тодор Дукин је тог јутра имао састанак са члановима Окружног комитета и приликом повратка кући, упао је полицијску заседу. Када се примакао улазу број 10, ухапшени омладинац Блихер, који се у камиону налазио са агентима Специјалне полиције, повикао је агентима да је то Дукин, на шта су агенти покушали да га ухапсе. Дукин им је пружио отпор и у размени ватре страдао. Код себе је тада имао лажне исправе на име Николе Д. Поповића.
Био је ожењен Елизабетом Вихтро, која је такође учествовала у Народноослободилачком рату. Његови посмртни остаци су после рата пренети и сахрањени у Алеју стрељаних родољуба на Новом гробљу у Београду.
У знак сећања на њега, једна улица у Београду, на Вождовцу носи његово име, а у родном Бечеју му је 1957. постављен споменик, рад вајара Радивоја Суботичког. Његово име је од 1956. до 1983. носила гимназија у Бечеју.
