ЕКОНОМСКО ЧУДО: Овако је Путин преобразио Русију - Од земље на коленима до СВЕТСКЕ ИМПЕРИЈЕ (ВИДЕО)
Нови век мора почети новом политичком ером.
Нисам спреман за ту одлуку, Борисе Николајевичу.
Да, могуће је да се школујете за перспективна занимања по повољној цени!
ЈУЖНА АФРИКА, РУСИЈА И КАНАДА ТРЉАЈУ РУКЕ: Скочила цена племенитог метала родијума
КИНА И САД СУТРА ПОТПИСУЈУ ДОГОВОР: Ево шта садржи трговински споразум две земље (ВИДЕО)
То су прве речи које је 14. децембра 1999. изговорио премијер Руске Федерације Владимир Путин тадашњем председнику земље Борису Јељцину када му је он на тајном састанку у четири ока саопштио да се планира повући на крају те године. То би, према уставу, водило Путиновом унапређењу у председника.
Јељцинов померање с кормила земље ће у новогодишњој ноћи 2000. године изненадити целу нацију, али зато не и 47-годишњег, у међународним круговима непознатог, али у Русији већ популарног, председника владе Путина.
Председнички избори су били удаљени мање од три месеца и Јељцин је Путину рекао да ће му кратко време које ће провести као вршилац дужности највише функције у земљи помоћи да добије нови мандат.
– Нови век мора почети новом политичком ером – рекао је председник премијеру.
Био је потребан његов пристанак да постане нови председник 1. јануара 2000. Помало невољно Путин је пристао. – То је прилично тешка судбина – рекао је свом председнику.
Две деценије после, Путин је још увек на челу земље, а у том је раздобљу Русија постала радикално другачија земља од оне коју је симболизовао његов претходник.
Путин је надгледао задивљујући економски напредак Русије, њен повратак на сцену као глобалне суперсиле, раст животног стандарда Руса, али и увођење бирократске, војне и полицијске контроле у све поре тамошњег друштва, због чега је доживљавао критике на Западу.
Због тих критика је, као и спољне политике Сједињених Држава коју је описивао као агресивну, Путин у 21. веку постао двоструки симбол: с једне стране као симбол отпора империјалистичком Западу помоћу снажног руског национализма утемељеног на рационалним интересима више него на фолклору, али с друге као аутократски симбол сузбијања опозиције те политичког живота на домаћем плану.
Његова чврста рука за бројне поклонике, којих не недостаје ни у Хрватској, феноменалан је политички алат зато што може апсолутно све. Критичари се те исте руке грозе баш зато што може исто то – апсолутно све.
Путинових 20 година на челу своје земље може се поделити на три раздобља – први од 2000. до финансијске кризе 2008. у којем је Русија доживела прави економски процват и у којем је председник учврстио свој положај, али и у којем се власт морала борити с нападима исламистичких терориста због другог, успешног рата у Чеченији.
Друго је раздобље стагнације и назадовања од 2008. до 2014. када су односи са Западом добрано нарушени. Треће раздобље почело је руском војном интервенцијом у Украјини и анексијом Крима те траје до данас.
У овом раздобљу Русија често се сматра главном опасношћу за интересе Запада. Да би се схватио успех Владимира Путина на самом почетку 2000-их, треба се вратити у то време.
Русија је изашла из 1990-их које је обележио прави економски крах по којем би Јељцин засигурно морао бити више упамћен него по склоности алкохолу, која га је обележила, и због шароликих епизода попут оне кад су га агенти америчке тајне службе пронашли у доњем рубљу у дворишту Беле куће с намером да се запути до града на пицу.
Русија је раних 1990-их упознала оно што су њихови тадашњи вође звали тржишном економијом, но уместо тога царевала је бескрајна корупција. На крају 1999. руска привреда била је за више од трећине мања него 1991. када је Јељцин постао председник, што је незапамћено лоша биланца.
Незапосленост је у 1990-има стално расла и досегла је 14 одсто. Јавни дуг износио је 1999. године 92 посто БДП-а, а већину деценија дивљала је инфлација. Земља је била деморализована, сиромаштво свеприсутно, потрошња вотке стално је расла, а очекивани животни век падао. Спољнополитичка улога земље, наследника тек донедавно друге светске суперсиле, сведена је на тихог проматрача доминације САД.
Руски председник 1993. послао је чак и тенкове на непослушни парламент, а није могао сломити ни устанак у Чеченији којој је на крају првог рата 1996. де фацто дао независност. Те исте године победио је протвкандидата, комуниста Генадија Зјуганова, на изразито непоштеним председничким изборима.
Да је његов мандат био трагичан неуспех који није успео дати грађанима слободу после тоталитарног комунизма, био је свестан и сам председник. У новогодишњој "оставци" децембра 1999., током опроштаја са својим народом, Јељцин се извинио због "неостварених снова".
Да би се то остварило, требало је доћи до краја расула власти, смањења моћи олигарха и важније улоге државе у економији. Војно-индустријски комплекс биће међу најважнијима за повећање привредне активности, говорио је тада Путин.
Но иза сцена вероватно је слушао најважнијег руског економисту на прелазу века, свог саветника и економског либерала Андреја Иљарионова на чији је наговор увео "флат tax", јединствену стопу пореза на доходак од 13 одсто.
Смањио је и порез на добит фирмама. Иљарионов, љутит на владе такозваних либерала у 1990-има које су сасвим супротно свом имиџу реформиста заправо повећале улогу државе у односу на раздобље Совјетског Савеза, био је уверен да Русија мора да смањи притисак владе на привреду.
Резултат је био спектакуларан економски раст који је зацементирао добар имиџ који ће Путин уживати у Русији следећих 20 година.
У десет година, од 1999. до 2008., привреда се готово удвостручила – порасла је 94 одсто. Јавни дуг доживео је слободан пад – с 92 одсто БДП-а 1999. на десет одсто 2006. године.
Иљарионов и Путин слагали су се да земља треба бити што мање дужна – економиста зато што је то основа здраве привреде, а политичар зато што верује да је дуг проблематичан за сувереност. Становници земље који су пре само неколико година памтили само сиромаштво, беду и неред одједном су имали довољно новца за одлазак на годишњи одмор и нови мобилни.
Путин није био само успешан у економским питањима него је на почетку мандата словио као прозападни политичар, први руски лидер који је добро говорио неки страни језик, у овом случају немачки.
Још је у јуну 2000. питао лидера САД Била Клинтона током сусрета у САД-у шта мисли о могућности да Русија једног дана постане чланица НАТО-а (Американац није имао "ништа против").
Након терористичких напада на САД 9. септембру 2001. председнику Џорџу Бушу млађем понудио је сву помоћ. То је, међу осталим, учинио и зато што се Русија још једном уплела у рат у Чеченији па је добро знала што значе терористички напади.
Овај пут је рат покренуо Путин као премијер још у августу 1999. и показао се као много способнији и немилосрднији у ратовању против мале одметнуте руске покрајине која је руску јавност све више асоцирала на домаћи тероризам. Руска војска овај је пут скршила побуну у брдовитим пределима Чеченије, а Путин је добио статус способног војсковође.
ОСВЕТА ОДБЕГЛОГ ДИРЕКТОРА: Открио планове који прете да растуре савез "Нисана" и "Реноа"
БИТКОИН ускоро више НЕЋЕ постојати, а замениће га нешто друго!
Живот у Швајцарској НИЈЕ САВРШЕН! Драгана из Свилајнца испричала тајне КОЈЕ НИКО не зна, од плате не остане НИШТА!
ЗЛАТНА ГРОЗНИЦА ТРЕСЕ СВЕТ: Продаја бункера скочила 700 %, богаташи у њима крију СВЕ ШТО ИМАЈУ!
Смиривање страсти између Ирана и САД дало резултате: АКЦИЈЕ НА БЕРЗАМА ДОБИЛЕ "ВЕТАР У ЛЕЂА"
