Ко су ти јапији и какво је о њима мишљење? Да ли бити савремен значи бити и каријериста без обзира према другима?!

У ово доба године када се редовно разбуктава конзумеризам, згодно је присјетити се 'краљева' истог. Ријеч је, наравно, о yuppie-ima, насталима и успјелима у новој капиталистичкој ери коју везујемо пре свега уз премијерку Маргарет Thacher и радикални неолиберализам. Оригинални yuppie-i су данас у својим педесетим и шездесетим годинама живота, али њихов бесни материјализам показује мало знакова јењавања, а пример старијих следе и нове генерације. 

Појам yuppie је скраћеница за сложеницу (y)oung (у)рбан (p)rofessional - млади урбани професионалац. Ријеч је 80.-тих година прошлог века скована као име за нараштај младих, високо образованих људи с добро плаћеним послом и перспективном каријером, препознатљивих по луксузном стилу живота. Од стандардних се успјешних пословних људи, осим по младости, разликују чињеницом да их није брига што их доживљавају као бескрупулозне штребере. Споменути феномен настао је с успоном младих и амбициозних људи који су се нагло обогатили на светским берзама у New Yorku, Лондону, и Токију. 

Америчка култура је избацила модел како се постаје успшан, и велики број младих људи је захваљујући том моделу успео прећи из радничке у средњу класу прескачући љествице друштвене хијерархије. Међу припадницима аристократије и изузетно богатих људи нема yuppie-a. У психологији се та појава назива меритизам – успјех је остварен властитом заслугом. Основне вредности које су млади yuppie-i постављали себи јесу успјех, богатство и моћ, а све остало, укључујући и приватан живот, било је неважно. Њихову основну карактеристику представља преокупација детаљима, стриктно одређеним начином одевања и робовање познатим маркама и предметима. 

Они су изузетно самостална и агресивна бића недовољно флексибилна, склона ауторитарном начину понашања. Иако су дио тима, имају проблем делегирања одговорности – ослањају се искључиво на себе јер мисле да ће их други људи изневерити. Њихову појаву узроковало је изузетно такмичарско школство у земљама као што су САД и Јапан, које је форсирало профитабилна занимања: берзу, нове технологије, информатику. Вриједности из породице такође су утицале на формирање нове генерације пословних људи. Долазили су углавном из провинције желећи постићи више од својих родитеља - прелазак у вишу класу. 

Можемо рећи да су yuppie-i десубјективизирана људска бића која своје пријатеље, чак и родитеље, проматрају као објекте. Ступањ такмичења међу њима је на врло завидном нивоу. Као посљедица таквог начина живота појавиле су се депресија и склоност ка лијековима и дроги. Yuppie-i имају и невјеројатан однос према новцу којег троше на трендовске предмете и ин путовања. Остати млад и лијеп под сваку цијену одувијек је императив yuppie културе, те су богињи младости приношене жртве у виду приватног идентитета тј. честим посетама пластичним хирурзима. 

Овај појам је тијеком година добио негативну конотацију и данас се користи углавном када желимо да неког увредимо. Гледајући аналитички, можда и није толико негативан јер иманентно оцртава младу урбану особу која је остварила успех по мерама капиталистичког свијета. Како бисмо разумјели смисао њихових живота могла би нам послужити мисао француског писца Алберта Цамуса: 'Smatrati да неко може бити срећан без новца врста је духовног снобизма'. До дан данас слика се није претерано промијенила, али је постала сложенија. Њихово одређење није више везано само уз Porsche или неку другу тренди стварчицу већ и уз многе вредније, али и безвредније ствари - као што су место изласка, хотел у којем се проводи годишњи одмор, људи с којима се комуницира, теме разговара... Поједностављено, појам се расплинуо те су границе постале врло нејасне. 

Изворно позитивно одређење да се ради о новој врсти људи која се не боји изазова у бизнису и постиже успех напорним радом данас је углавном само излизана фраза. Углавном, данашњи yuppie-i су постали имитатори успешних људи, и то најчешће лоши имитатори. Робују одређеним правилима те темељем њих људе слажу у фиоке. Они имају свој систем. То што систем нема утемељења у стварности мање је битно. Јер ако је друштвено прихваћено, онда је једино и истинито, сматрају yuppie-i. 

Управо та лакоћа неодговорности је њихова главна карактеристика. Неоптерећен било каквим моралним начелима, лишен сваког пројекта блискости која не рачуна с калкулацијом у спонтаности сопствених односа, слободан од конвенција друштвених интеракција које су још рачунале с категоријама попут истине, праведности или поштења. Заводљивост мита о yuppie-u настала је на његовој спремности да глобализам претвори у хедонистичку бајку. "Типичан амерички yuppie, описује га Taylor Цохен, пије француско вино, слуша Beethovena на врхунској техници, користи интернет да би купио перзијски тепих од дилера из Лондона, гледа hollywoodski филм који је произведен захваљујући страном капиталу, а чији је редатељ неки Еуропљанин и одмара се на Балију".

Yuppie-i посебно иритирају оне који сматрају да не спадају у тај миље. Разлози су разнолики. Њихово претерано трошење новца на нове модне трендове, опчињеност аутомобилима који постају статусни симбол, начин живота у којем је све испланирано у детаље... У Америци у којој су yuppie-i крајем 80.-их те почетком 90.-их додали једну нову димензију, а коју познајемо и данас, тај је отпор и понајвише изражен. Тамо је, наиме, у недостатку аристокрације изграђена хијерархија финансијског капитала која путем споменутих материјалних вриједности омогућава осећај припадности елити. Управо такво класификовање наилазило је и наилази на бројне осуде.

 На пример, постоји интернет страница у Сан Францисцу под називом Yuppie Ерадицатион Пројецт, чијим је ауторима циљ константна борба против животног стила који они намећу. Како наводе - "њихов начин живота мора бити елиминисан, јер у случају да то не учинимо - наш комшилук, наши градови и цела планета ће бити уништени. Када се дугогодишњи становници Сан Францисца почну избацивати из кућа како би на њиховим местима изникле виле у којима ће живети yuppie-i, онда је вријеме за заједничко организирање и директну акцију". 

Овакве агитације, истина, не резултирају масовним сукобима, али су појединачни ексцеси неизбежни. Ипак, највећу критику yuppie-ima упутио је амерички писац Брет Фастон Ellis у књизи 'Амерички психо' према којој је касније снимљен и филм. Серијски убица Патрицк Батеман који ужива масакрирајући жене млади је успешни човек који ради на Wall Стреету. С обзиром да му смисао живота чине испразне ствари као што је примећивање и коментирање начина облачења других људи или континуирано доказивање путем такмичења с другим yuppie-ima (до крајности је доведена хистерична опсесија око квалитете визитки), главни лик губи осјећај за стварност и ставља се у улогу малог бога који без икаквог повода убија кад год му се прохте. Истовремено, његов yuppie бацкгроунд гаранција је да нико неће посумњати да је он починитељ ужасних злочина, а незаинтересованост његових колега за његово понашање говори о узалудним и изгубљеним животима које они живе.

Јасно је да нису сви yuppie-i као Патрицк Батеман. Исто тако нису ни сви успешни. Обично се ради о особама између 20 и 40 година старости које су врло амбициозне. Неки од њих успеју реализоватии своје амбиције те онда постају мање агресивни и мање бескрупулозни у својим акцијама. Међутим, неки не успевају у својим плановима након чега западају у кризу средњих година. С обзиром да су својим каријерама посветили велики дио живота, почињу се питати о смислу свог живота. 

Није редак случај да су у сталном настојању праћења модних и животних трендова постали и робови кредита. Њихов френетичан начин живота може изазвати разне болести, углавном психичке. Тако према неким истраживањима хронични умор (енгл. chronic fatique свндроме - ЦФС) посебно погађа баш yuppie-e. Манифестује се путем депресије, хистерије или чак хипохондрије, а yuppie-i који су подлегли ЦФС-у добили су и надимак Yuppie Флу. С обзиром да имају мало времена, породица им је у другом плану. Они који су ипак издвојили нешто времена између два посла за прављење породице, наметнули су им и свој начин живота који је тешко издржати. То се посебно види у томе што корпоративне вредности доносе у свој дом.

Иако су углавном конзервативних животних стајалишта, њихова околина је обележена гомилом неписаних правила (припадност голф клубу, пословни ручкови, одлазак у коктел и сусхи барове...). Када подвучемо црту под све наведено, неминован је закључак да су yuppie-i производ либералног капитализма у свој својој апсурдности и, чак, бизарности. Трка за већом продуктивношћу и профитом не би била могућа без оваквог типа људи. Но, исто тако јасно је да су добар дио тих људи 'позери'. 

Веројатно су се многи препознали у делу наведених особина, што наравно не значи да су yuppie-i. Као што је и речено на почетку, тешко је одредити ко је yuppie, поготово данас када је већина наведених особина нужност за функционирање у пословном свету. Несрећа је што су најчешће и агресивни, без икаквих чврстих моралних начела и спремни да се на било који начин попну на сам врх. Можда их можемо и дјелимично разумјети као природни отпор будући да су одавно схватили да ће људима једнако способним у својим сферама те једнако образованим, капитализам приуштити различите плате и тиме њих и њихов рад и животе различито вредновати. Стога ће се у таквим околностима један успели yuppie осјетити јако важним и рећи неком ко зарађује мање - "ко ти је крив, да си као ја не би ти било тако како ти је". 

Но, изостајање дубине сагледавања и инсистирање на форми није ексклузивно повезано само за успешне пословне људе. Прошли век и овај у коме живимо још више потенцира формалност насупрот бити, те се тако данас у многим светским метрополама могу видети колоне мушкараца и жена који, као да су клонирани, брижљиво његујући имиџ yuppie-a чак и када то нису, тачније – управо када то нису.