ОД ЦАРИНСКОГ РАТА ДО СЛОБОДНЕ ТРГОВИНЕ: Може ли трговинска политика Вашингтона резултирати трансатлантском слободном трговинском зоном? (2. део)

САД су познате по развијеном тржишту услуга. Заправо, услуге и данас представљају сектор у ком су САД чак и у благом плусу у односу на ЕУ у међусобној размени.

Острвски рај на ивици економске кризе: Главна привредна грана пред крахом

Доналд Трамп је тога веома свестан, тако да од латентног политичког изолационисте и економског протекционисте, он лако, када увиди да то околности намећу, вођен прагматизмом постаје глобалистички неолиберал, али само под условом да је задовољена основна девиза његове политике, о америчком интересу. Трамп не намеће квоте Европљанима на начин на који то чини у односу са Пекингом. Наиме, Трампу је јасно да је потенцијална слободна трговина на релацији САД – НР Кина немогућа из више разлога, те је стога његова крајња намера да примора Пекинг на увоз веће количине америчке робе, чак и уколико то не диктирају потребе тржишта, како би остварио јасну корист за своју страну, док Кини заузврат нуди обуставу, сада већ отвореног трговинског рата или макар његово успоравање и зауздавање.

Са друге стране, велико тржиште попут европског, за Трампа представља и велики изазов. Довољно је компатибилно са америчким у смислу економских законитости али и платежно способно да задовољи потребе америчких произвођача. Такође, европски радници нису потцењени попут далекоисточних, те ни у том погледу не постоји бојазан озбиљнијег одлива америчког капитала у Европу, на штету домаће привреде. 

Оваква идеја већ је била преточена у конкретно дело у време администрације бившег председника САД Барака Обаме. Наиме, тада је започет рад на "Трансатлантском трговинском и инвестиционом споразуму" - TTIP.

Кина "ослобађа" 100 милијарди долара: Потоп на берзама

TTIP је замишљен као споразум који би створио (финансијски) највећу и најзначајнију трговинску зону на свету – између САД и ЕУ. TTIP је подразумевао стварање регулације која би омогућила олакшано међусобно улагање на територијама два партнера, али и укидање највећег процента царина и тарифа у међусобној трговини. 

Незваничним каналима објављени документи из 2015. године су показали како Брисел предлаже укидање и до 97% међусобних тарифа , штитећи превасходно пољопривредне производе. Додатни проблем представља и чињеница да европски и амерички прописи нису до краја усклађени. Они се поготово разликују када је у питању заштита животне средине, процеси производње и припреме хране.

Ово питање свакако не може бити заобиђено нити у једном процесу преговора две стране и представља највећи изазов, јер са једне стране САД имају снажан интерес за пласманом својих прехрамбених производа на европско тржиште у већем обиму, док ЕУ не жели да одустане од својих, веома строгих прописа којима штити здравље својих конзумената као и човекову околину.

Свакако, ЕУ је и врло осетљива на питање пољопривреде из других разлога. Стратешки је циљ ЕУ да не буде зависна од увоза хране, стога субвенционише пољопривредну производњу у далеко већем обиму него ли што би то сушта економска логика налагала.

Проглашени добитници Нобелове награде за економију (ФОТО)

Ипак, преговори у вези реализације који су и иначе били комплексни и праћени бројним недоумицама и протестима су заустављени 2016. године на америчку иницијативу. Превасходно је замерано то што преговори нису „довољно транспарентни“ и што јавност у њих није укључена на прави начин. Сличан споразум, истина мање амбициозно замишљен је већ креиран између ЕУ и Канаде и условно је заживео 2017. године . Оптимистичне процене кажу да би TTIP допринео расту трговинског обрта између САД и ЕУ и до 50%. 

Тако, управо би Доналд Трамп, заговорник економског протекционизма, лидер који је повукао САД из Транспацифичког споразума и зауставио преговоре о TTIP, могао створити услове за креирање највеће зоне слободне трговине на свету. Како би тако нешто било остварено, неопходно је креирање погодних околности.

Кључне препреке реализацији оваквог споразума јесу: неусклађеност регулатива САД и ЕУ, компликован процес ратификације споразума (у свакој држави чланици ЕУ засебно, по неретко веома комплексним процедурама), партикуларан приступ обе стране при закључењу споразума (фаворизовање само оних области у којима је један субјект доминантан). 

Како би ове препреке биле уклоњене, било је неопходно поступити тако да алтернатива буде далеко неповољнија, чиме и првобитне позиције бивају далеко мање амбициозне.

ДОЛАР НА САМРТИ: Амери у ПАНИЦИ, крај тираније америчке валуте коју НАПУШТА све више земаља (ВИДЕО)

Започињањем трговинског конфликта и стварањем реалног страха од трговинског рата, Трамп је постигао следеће:

- Унутар вођства ЕУ створено је стање политичке анксиозности да би поред мигрантске кризе, изласка Уједињеног Краљевства из чланства и уз константан проблем високе незапослености и високих дуговања медитеранских држава, могло доћи до отварања новог фронта за који Брисел није спреман и на који није озбиљно рачунао. Ово ствара повољну могућност за креирање флексибилнијег и либералнијег става уз одустајање од појединих, помало догматских ставова при креирању и реализацији евентуалног споразума о слободној трговини и инвестирању између ЕУ и САД. 

- Доналд Трамп је на констатацију Жана Јункера како "савезници једни другима не уводе санцкије" одговорио како се он у принципу слаже с овим ставом и залаже за укидање свих тарифа и свих царинских плаћања у трговини на релацији САД - ЕУ. Овим и сам Трамп заправо открива свој потенцијални крајњи циљ. Баш као и при преговорима које је водио у бизнису, Трамп примењује формулу по којој је неопходно подићи иницијални улог, како би био остварен повољан резултат. Стављањем перспективе привредног рата у изглед, он је перспективу слободне трговине на релацији два субјекта, уз све своје мањкавости, учинио далеко атрактивнијом алтернативом. 

- Парадоксално, управо председник који је сматрао НАТО превазиђеном организацијом (истина у међувремену је ревидирао став), отворио је могућност далеко дубљем и темељнијем упливу САД у ЕУ, чиме ће прва економија света добити могућност да оствари и политичку добит, ништа мање вредну него ли ону остварену након реализације "Маршаловог плана".

Еври са Европом јуани са Кином, а где ће долар?

САД и ЕУ су се споразумеле да започну рад на смањивању тарифа у међусобној трговини, као и на уклањању бирократских баријера. Делује као да Трамп не жели превише времена поклањати дугим преговорима и свеобухватним, дубоко утемељеним и тешко променљивим споразумима. Циљ је да се највећи проценат тарифа два субјекта укине што је пре могуће, те стога треба обратити пажњу на правне форме које су флексибилнијег карактера, што је више могуће заобилазећи троме процедуре, чак и уколико би то значило приговор због мањкавости у смислу недовољне демократичности процеса. 

Овде долазимо и до још једног успутног ефекта који Доналду Трампу у овом моменту вероватно није битан, али сасвим сигурно јесте на идеолошкој равни републиканског естаблишмента. У сусрет изборима за Европски парламент маја месеца 2018. године, овакав расплет доноси неколико аргумената у прилог еврофедералистичкој струји, која покушава да превазиђе поделу на традиционалну десницу и левицу, те да се понуди као алтернатива нарастајућим суверенистичким али и националистичким снагама у ЕУ.

Алијанса либерала и демократа (АЛДЕ) јесте политичка организација која све гласније заговара управо овај концепт и која нарочито може ојачати уколико јој се придружи политичка партија француског председника Емануела Макрона – "У покрету". Не само да аргумент може бити превазилажење бирократских препрека при стварању овако значајних пројеката, већ далеко снажнији аргумент може бити како само уједињена Европа може штити своје интересе, поготово када у међународној арени на супротној страни има функционалну државу. Управо тај недостатак данашње Европске Уније која је застала на пола пута од интересног савеза ка савезној држави, може бити представљен као есенцијално важан у светлу актуелног односа са Вашингтоном.

Цена нафте НАГЛО СКОЧИЛА у последња 24 сата, разлог може бити САМО ЈЕДАН

Стварање јединственог трговинског простора са обе стране Атлантика обиман је и захтеван процес. Ипак, савремено доба, условљено дигиталном револуцијом превасходно, одликује убрзана смена историјских догађаја. Не треба сумњати да ће обе стране предано радити на креирању што је могуће квалитетнијег споразума у кратком временском раздобљу. У супротном, Вашингтон поново може посегнути за мерама принуде и тако додатно подићи улог и убрзати интегративне процесе. Или у случају неодмереног потеза - распламсати конфликт.