Балфурова декларација: 117 речи које су закрвиле Арапе и Јевреје
Треће године рата министар спољних дела британске владе потписао је документ којим је обећана држава јеврејском народу у Палестини. Свесно или не, његов је потез посејао семе раздора између два народа који и дан данас рађа крваве плодове.
Надали су се сви учесници Великог рата да ће до првог Божића све бити готово, а уместо тога добили су три године клања, бојних отрова, доживотних инвалидитета, домова завијених у црно, насеља разорених да се никад не опораве.
Иако су придобиле Италију, земље Антанте нису успевале да сломе отпор Централних сила. Са друге стране, Немачка, Аустро-угарска и њихови помачаги нису успевали да капитализују револуцију у Русији и превагну у сукобу са Француском и Великом Британијом.
У покушају да се докопају Дарданела и Босфора и олакшају слање залиха Русима, Велика Британија и њене колонијалне трупе претрпеле су страховит пораз у боју код Галипоља (25. април 1915. - 9. јануар 1916.) од Османског царства. Мустафа Кемал постао је нада Турцима, а Велика Британија је спремала освету.
У намери да ослаби иначе крхку империју са Босфора, Лондон је ступио у агитацију међу Арапима, који су у великој мери били под влашћу Стамбола. Обећана им је самосталност и све територије од Таворских планина на југу данашње Турске до Индијског океана.
Арапи су обећања испоручена делом и преко Томаса Едварда Лоренса (у истоименом филму из 1962. тумачи га Питер O'Tul), али намере да се она испоштују до последњег слова није никада било. Основни циљ је био ослабити Турке, а више векова покорени Арапи били су само средство.
Хаим Вајцман био је успешан у анимирању британског високог друштва за јеврејску ствар и један је од оних који је имао утицај на писмо (слика поред) лорда Балфура, британског министра спољних дела, који је лорду Ротшилду, банкарској алфи и омеги тадашњег света, 2. новембра 1917, изразио подршку оснивању јеврејске државе у Палестини:
"Драги лорде Ротшилде,
Имам велико задовољство да у име владе Његовог величанства пренесем следећу декларацију о подршци јеврејским ционистичким аспирацијама које су биле поднете кабинету и од њега одобрене.
Влада Његовог величанства гледа са благонаклоношћу на стварање националног огњишта у Палестини за јеврејски народ и уложиће највеће напоре како би олакшала постизање тог циља при чему треба јасно разумети да неће бити учињено ништа што би могло кршити грађанска и верска права постојећих нејеврејских заједница у Палестини, или права и политички положај који Јевреји уживају у ма којој другој земљи. Био бих Вам захвалан ако бисте овом декларацијом упознали ционистичку декларацију."
Истодобно са манипулацијом над народом који је касније Сајс-Пикотовим договором издељен у сијасет држава, Британија је играла игру и са Јеврејима. Разлози за подршку ционизму (јеврејском покрету који је тражио начин да овом народу обезбеди државу) су вишеструки:
Хаим Вајцман је Британце задужио тако што је омогућио да синтетички праве ацетон који им је требао као подстицајно средство за убрзање испаљених граната и муниције, а који им је понестао током рата.
1) додворити се Американцима који су били за опцију склапања мира без понижења друге стране, пошто су кључни саветници председника Вудроа Вилсона били Јевреји,
2) додворити се Русима, покушати их вратити у рат - циљајући на јеврејску жицу (Лав Троцки био је Јеврејин),
3) придобити богате Јевреје у тренутку када је новац постао преко потребан, али и придобити јеврејску популацију која је живела на простору земаља Централног уговора.
На слици: промена поседа над палестинским тлом 1917-2012. Напомена: 1945. Јевреји су поседовали само 6% територије, а УН су 1947. предложиле расподелу која није била у сагласју са тим податком.
Одмах после рата Британија и Француска су поделиле између себе арапске земље ван Арабијског полуострва, одрубивши главу обећању Арапима датом. Друштво народа поверило је Палестину Британији под надзор, па је број Јевреја на том простору порастао са 56.ооо на 84.ооо, да би 1941. доспео до цифре од 529.ооо.
Иако је мало недостајало да се од помагања ционизму одустане пред Други светски рат, масовно страдање Јевреја од ужаса које су им приредили нацисти сачувало је њихову агитацију од неуспеха. У тренутку када је Израел настао у Палестини је живело око 6оо.ооо Јевреја и скоро 1.4оо.ооо Арапа.
И док је Резолуција 181 Уједињених нација о стварању државе Палестине и државе Израел остварена у делу који се односи на Јевреје, онај део који се односи на Палестинце - није. Уследили су ратови са Арапима, две интифаде и небројене жртве.
Занимљиво, прва земља која је подржала Балфурову декларацију, а тиме и тежњу јеврејског народа да после две хиљаде година изгона поврате државу, била је Србија. То је заслуга српког Јевреја Сефарда Давида Албале који је, добивши дозволу од Николе Пашића, на тај начин хтео да привуче симпатије јеврејске заједнице, али и да избори новчану помоћ за Србију.
Погледајте још:
И после смрти - пут: Судбина српских ратних заробљеника из Холандије
МИТ О ЛОНДОНСКОМ УГОВОРУ: Да ли нам је нуђена Велика Србија?
Стрипом кроз Велики рат
