БЛАЖИЧ ЗА СРБИЈУ ДАНАС: Народњаке знам боље од саиграча
Некад се зграну кад чују неку песму коју пустим. *У Београду су сви отворенији и, искрено, да ме моји Словенци не схвате погрешно, лепше ми је овде него тамо.
Кошаркаши Црвене звезде хит су у Европи, а после пласмана у ТОП 16 фазу Евролиге на њих и велики тимови сада другачије гледају. Један од јунака и протагониста сјајне сезоне, бар до сада, је и Словенац на привременом раду у Београду - Јака Блажич.
“Јој, он је луд”, “Јака је као укључен на струју”, “Блажич је мотор тима”... Ово су само неки од стандардних коментара који се већ годину и кусур дана упућују на рачун момка из Јесеница. Међутим, у разговору за Србију Данас, сазнали смо да ипак није “луд” или “на струју”. Јака нам је признао да му је у Београду сјајно, боље него у Љубљани, да му се саиграчи чуде због музике коју има на мобилном телефону, да обожава кремпите, али и да је као средњошколац имао једну велику дилему - да ли да настави да тренира хокеј или кошарку.
рођен: 30. јун 1990.
висина: 196 цм
тежина: 96 кг
КЛУБОВИ:
Триглав Крањ – 2007/09.
Геоплин Слован – 2009/11.
Олимпија – 2011/13.
Црвена звезда – 2013 -
ТРОФЕЈИ:
2013. - Куп Словеније
2014. - Куп Радивоја Кораћа
- Рођен сам у Јесеницама, али сам одрастао на Бледу. Тамо сам и почео да тренирам хокеј и кошарку. Међутим, морам да кажем да свако ко посети Блед, осим што мора да види замак, мора и да проба бледске кремпите. Оне су тамо најбоље на свету. Кремпите на Бледу... То је исто као када би неко дошао у Србији и отишао, а да није пробао, рецимо чевапчиће - каже Јака и објашњава зашто је и како одлучио да остави хокеј и настави с кошарком.
- Пре средње школе знао сам да морам да пресечем - или хокеј или кошарка. Једноставно, три месеца нисам ишао на хокеј, али никоме нисам говорио. Онда је тата сазнао и питао ме шта ћу даље? Због школе сам одлучио, иако ми је, за разлику од баскета, дворана била на пет минута од куће. Кошарку сам тренирао у Радовљици, седам километара од Бледа. Искрено, хокеј сам играо због маминог брата и знам да је њему тада било највише криво. Али... Ето, остао сам у кошарци.
- Да, да - прекида нас бек Звезде. - С Копитаром сам у јуниорској конкуренцији играо једну утакмицу.
- Свакако да имам сан, али нећу унапред да причам.
- Волео бих да ми у Београд дођу најближи пријатељи.
- Ритам утакмица је такав и зато најчешће причамо углавном о кошарци. И са родитељима и са сестром која игра одбојку и са саиграичима... О спорту причамо превише.
- Знамо да морамо да путујемо далеко, а онда се углавном присећамо смешних ситуација на терену. Знате, ви са стране и не видите све што се нама дешава. Наравно, музика, филм и књига су нам тада добри другари. Верујте ми, препричавамо оно што смо прочитали.
НЕ ЧИТАМ СРПСКЕ МЕДИЈЕ
- Ја не. Још ми само треба да се навучем и на то. Не читам много српске новине, али ни портале. Ипак, када ми и кажу нешто... Захвалан сам ако је добро, али и то не утиче на мене.
- Добро, претерао сам... Диже адреналин, даје мотив и енергију да радиш још јачи. Подршка нам диже самопуздање.
Осим на улици, Јака је популаран и на друштвеним мрежама. Мрежама које представљају еволуциони искорак у сфери комуникација. Многи спортисти, признају, имају лажне профиле на којима из себе "избацују" све оно што им је на души, а знају да не би смели на, назови, правом профилу. Да ли се и теби јавља слична потреба?
- Користим само Твитер, али не "висим" тамо. Углавном се јављам после неке, да кажем, веће победе. Немам ништа против овакве интеракције с навијачима и не буним се ни када добијем ружну поруку, пре свега навијача, Партизана. То је сада нормално и све док остаје у оквирим виртуелног света, ОК је. Излазак из њега... Е, то не подржавам и никада нећу. Нема оправдања. Ни за кога.
- Све се брзо завршило. Звезда је од самог почетка била најконкретнија и знао сам шта желе. То је било довољно и, иако сам имао још неких понуда, агенту сам рекао - то је то, идем у Београд и сада ти мораш да завршиш посао - искрен је Јака:
- Онда је уследила пауза од седам дана. Нисмо се чули. Када се јавио, био сам на вечери с породицом. Рекао је пакуј се, сутра мораш у Београд на тестове и да потпишеш уговор. Нисам сачекао много и јавио сам другарима, а они су брже боље питали када нас водиш напоље, када излазимо у Београду?
- Наравно, али су добри и не малтретирају ме често. Знају да морам да имам мир и да сам овде због посла, али долазе. Најчешће ми је ту девојка. Ево, заједно ћемо дочекати 2015. годину - кроз осмех каже Јака.
- Мени је у Београду супер. У почетку је било мало чудно што ме заустављају и желе да се сликају, да им потпишем и рачун из продавнице, да... Знате, у Словенији није овако. Тамо се, можда, стиде. Овде су сви отворенији и, искрено, да ме моји Словенци не схвате погрешно, лепше ми је овде у Београду него тамо.
- Пазите, морам да вам кажем нешто. Можда вас изненади. Како већина Словенаца зна шта се дешава ноћу Београду, Новом Саду и осталим местима ни мени, рецимо, народњаци, али ови популарни, нису страни. Не бих о именима, али хајде, знам Шабанове песме - смеје се Јака. - Чарлс Џенкинс и Маркус Вилијамс слушају њихову музику, Мајк Цирбес меша, а ја с остатком екипе слушам, као што рекох, српску. Њу сам слушао и док сам играо у Словенији и некад се домаћи зграну кад чују неку песму коју пустим. Овде ни саиграчи не знају неке песме које имам на телефону - кроз смех објашњава Јака и додаје:
- Невероватно!
- Не - као из топа ће Јака:
- Не, имамо, рецимо, један микрофон и понекад се опуштамо. Дограби га свако ко у том тренутку има шта да нам каже.
- Није још, али га чекамо на крају сезоне. Још ако освојимо титулу... Е, онда ће цело вече да нам свира шта му тражимо.
- Далеко од тога... Чувамо га, да не повреди глас.
РИТУАЛ? НЕ, “ПАЛИМ” СЕ НА ДЕЛИЈЕ
- Немам. Не носим једну плаву, а другу наранџасту чарапу. Не везујем леву, па десну патику, ако на то мислите. Довољно сам напаљен кад сат и по пре почетка меча видим да је дворана више од пола пуна. Шта ће ми више. Ни у тиму нема никога ко ради нешто посебно.
- Хаха, варате се. Нисам. Имам вишак енергије, али знам када морам да станем. Пре утакмице, рецимо, не причам много. Нема зафркавања. Концентришем се и можда вам се због тога чини да сам миран. Напротив... - тврди Јака и додаје да га емоција с трибина понесе.
- Како да не одреагујеш после закуцавања када знаш да је много људи скочило на ноге. И ја сам жив човек! Понесе ме.
- Нисам. Нисам јер не могу да се пореде навијачи Олимпије и Звезде. У Словенији на трибине долазе породице и понекад сам се осећао као да сам у позоришту. У Београду се на утакмицу долази с душом и телом, па кад закуцаш и ти добијеш енергију да следећу одбрану одиграш још боље. Но, да не будем контрадикторан, али сам већ једном апострофирао да уживам и подржавам здраво навијање. Ако се то тако каже. Лудило које производи страшне ствари не толеришем.
- Зависи. Некада да, некада не. Међутим, песму "Звезда ми је све" чујем увек.
- Најважније да знаш ко си. Да останеш доследан себи и својим сновима, циљевима. Желим вам свима здравља и да научите да уживате у животу јер се све дешава с разлогом - закључио је Јака.
ПРОЧИТАЈТЕ И...
САВИЋЕВИЋ: Нека мислилац Џаја објасни зашто Пикси, а не ми?
САВО ПАВИЋЕВИЋ: Звезда пре иностранства
КРСТИЋ ПРЕСЕКАО И ПОРУЧИО: Време је за Бобија!
РАКОЧЕВИЋ ЗА СРБИЈУ ДАНАС: Може Звезда међу осам!
МАРЈАНОВИЋ О РЕАЛУ: Очекујте неочекивано!
ВИЛИЈАМС ЗА СРБИЈУ ДАНАС: Ова Звезда није иста као она против које сам играо