ЧЕХОВ О СТАНИЈИ И СОРАЈИ: Чувени писац имао је проблем са старлетама!

Чехов се прославио кратким хуморескама, сажетог израза и карактеризације, затим прелази на новеле и приповетке, где се његов тужни хумор постепено претвара у резигнацију и очај. Исту тематику обрађује и у драмама, у којима нема ни традиционалног заплета ни расплета, као ни правих јунака или јаких страсти, него је у њима наглашена лирским елементима сугестија атмосфере у којој се одвија живот његових јунака.

Већ смо прочитали како је Чехов анализирао културне људе и сазнали смо да је сматрао да културни људи имају осам особина! Међутим, да ли сте знали да је Чехов писао и о старлетама?

Антон Павлович Чехов давне 1886. године написао је причу "Путник прве класе". Имао је, дакле, свега 26 година када је уочио проблем који ученом свету изазива разлика између популарности и успеха.

Причу објаваљујемо у целости. Иако је дугачка, требало би да је прочитате. Верујте нам, нећете се покајати.

Путник прве класе тек што је ручао на станици па, загрејан мало, леже на плишано канабе, слатко се испружи и задрема. Пошто је продремао не више од пет минута, он погледа чежњивим очима свога суседа, који је седео према њему, осмехну се и рече:

- Мој покојни отац волео је да му после ручка сељанке чешу табане. Сав сам се на њега наметнуо, али само с том разликом што мене увек после ручка не сврбе табани, већ језик и мозак. Волим, сиромах, да млатим празну сламу после доброг ручка. Дозвољавате ли ми да поразговарам с вама?

- Будите тако добри – одговори вис-à-вис.

- После доброг ручка мени је довољан најмањи повод да ми се у главу увуку ђаволски крупне мисли. На пример, малочас смо ја и ви видели крај бифеа два младића, и ви сте чули како је један од њих честитао другоме популарност. "Честитам вам" , вели, "ви сте већ популарни, и почињете да стичете славу." Свакако, то су глумци или нека мала новинарска пискарала. Али није у томе ствар. Мене, драги господине, интересује сад питање шта треба управо разумети под речју слава или популарност? Шта ви мислите? Пушкин је називао славу закрпом од злата на старој одори и ми је сви схватамо као Пушкин, то јест више или мање субјективно, али нико још није дао јасну, логичну дефиницију те речи. Не знам шта бих дао за такву дефиницију!

- Шта ће вам она сад?

- Видите, кад бисмо ми знали шта је слава, нама би, можда, био познат и начин како се до ње долази – рече путник прве класе размисливши мало. - Треба да вам напоменем, драги господине, да кад сам био млађи, тежио сам свом својом душом да постанем познат. Популарност је била, тако рећи, моје лудило. Због ње сам учио, радио, проводио бесане ноћи, остајао без коре хлеба и губио здравље. И чини ми се, уколико могу да закључим објективно, имао сам све услове да дођем до ње. Прво, по занимању сам инжењер. Досад сам направио у Русији двадесетак величанствених мостова, увео сам у три вароши водовод, радио сам у Русији, у Енглеској и у Белгији... Друго, написао сам безброј специјалних огледа из своје струке. Треће, господине мој, још од детињства осећао сам склоност према хемији; бавио сам се у слободним часовима том науком, нашао сам начин добијања неких органских киселина, тако да ћете моје име наћи у свим страним уџбеницима хемије. Све време био сам у служби, догурао до редовног државног саветника и мој службенички лист ничим није умрљан. Нећу да замарам вашу пажњу набрајањем својих заслуга и радова, рећи ћу само то да сам учинио кудикамо више од многих популарних људи. Па шта? Ето, већ сам стар и ту сам да умрем, тако рећи, а популаран сам исто толико колико, ето, и оно црно псето што јури насипом.

- Ко зна? Можда сте и популарни.

- Хм!.. Па ето, да наведемо пробе ради... Реците, јесте л' чули кадгод за Крикунова?

Вис-à-вис диже очи увис, размисли и засмеја се.

- Не, нисам чуо... - рече он.

- То сам ја. Ви сте човек интелигентан и у годинама, нисте чули ниједном за мене, то је веома убедљив доказ! Вероватно, борећи се за популарност, ја нисам уопште радио оно што је требало. Нисам знао праве методе и, желећи да ухватим славу за реп, нисам јој пришао с праве стране.

- Који су то прави методи?

- А ђаво би их знао! Рећи ћете: талент? Генијалност? Ретке способности? Уопште не, мој господине... Упоредо са мном живели су и стварали каријеру људи прилично празни у поређењу са мном, ништавни, па чак и рђави. Радили су милион пута мање од мене, нису баш били ревносни, нису се истицали талентом, нити се борили да стекну популарност, а погледајте их само! Њихова имена стално се срећу у новинама и у разговорима! Ако вам није досадно да слушате, објаснићу вам и на примеру. Пре неколико година садио сам у граду К. мост. Треба да знате да је у том одвратном месту било очајно досадно. Да не беше жена и карата, чини ми се да бих полудео. Елем, пошто је то одавно било, рећи ћу да сам се из досаде спанђао са једном певачицом. Ђаво би је знао, али сви беху одушевљењи њоме, а ја мислим, како да вам кажем, да је то било најобичније, осредње створење, каквих је безброј. Девојка лакомислена, каприциозна, грамзива, а уз то и луцкаста. Она је много јела, много пила, спавала до пет часова увече... и то је, мислим, све. Сматрали су је за кокету, то је била њена продесија, а кад су хтели да се о њој изразе литерарно, звали су је глумицом и певачицом. Некад сам страсно волео позориште, и зато ме та пустоловна дрскост да се неко назове глумицом разбеснела, ђаво би га знао колико! Називати себе глумицом или чак певачицом, моја певаљка није имала ни најмање права. То беше створење сасвим без талента, неосећајно, може се чак рећи бедно. Колико се ја разумем, она је певала одвратно, сва драж њене "уметности" састојала се у томе што је ритала ногом кад је било потребно и није се збуњивала кад се улазило код ње у будоар.

Водвиље је бирала сама, обично преведене, са певањем, и то оне у којима је могућно разметати се у тесном мушком оделу. Једном речју... пфуј! Елем, молим да ме слушате. Памтим као да је данас било, беше свечано отварање новоподигнутог моста. Вршено је освећење, држани су говори, добијани телеграми и остало. Ја сам, знате, дрхтао пред својим делом и стално сам се плашио да ми срце не препукне од ауторског узбуђења. Ствар је прошла и не треба бити скроман, па ћу вам зато рећи да ми је мост испао сјајан! То није био мост већ слика, права дивота! Па ко да се не узбуди кад отварању присуствује цела варош. "Е, мислио сам ја, сад ће публика све очи упрети у мене. Куда да се скријем?" Али узалуд сам се, господине мој, узнемиравао... авај! На мене, сем званичних лица, нико не обрати ни најмању пажњу. Стајали су као руља на обали, гледали као овнови у мост, и нимало им не беше стало ко га је градио. И, ђаво их је њихов знао, од тада, узгред буди речено, презрео сам ту нашу уважену публику. Али да наставимо. Наједном, публика се узнемири: о, о, о... Лица се развукоше, рамена заталасаше. "Мора бити да су ме опазили", помислих. Ма какви! Погледам, кроз гомилу се пробија моја певаљка, а за њом руља мангупа; ка овој поворци ужурбано јуре погледи гомиле. Отпоче шапат хиљаде гласова: "То је та и та... Дивна је! Чаробна! Том приликом и мене приметише... Нека два жутокљунца, мора бити тамошњи љубитељи сценске уметности, погледаше у мене, згледаше се и прошапуташе: "То је њен љубавник!" Како вам се то допада? А некаква неугледна личност у цилиндру, са давно необријаном њушком, дуго је облетала око мене и затим ми се обрати речима:

- Знате ли ко је она дама што иде на оној страни обале? То је таква и таква... Глас јој је испод сваке критике, али влада њиме до савршенства!..

- А да ли ми ви можете рећи – упитам ја неугледну личност – ко је градио овај мост?

- Заиста не знам! - одговори особа. - Некакав инжењер!

- А ко је – питам – у вашем К. зидао Саборну цркву?

- И то не могу да вам кажем.

Даље сам питао кога у К. сматрају за најбољег педагога, ко је најбољи архитект, и на сва моја питања неугледна личност одговарала је да не зна.

- А је л' те, молим вас – упитам на крају – с ким живи ова певачица?

- С неким инжењером Крикуновом.

- Е, господине мој, како вам се то допада? Али даље... Минезенгера и гуслара сад више нема на белом свету, и популарност се ствара готово искључиво преко новина. Сутрадан после освећења моста, нестрпљиво узимам месни "Гласник" и тражим у њему о својој личности. Дуго прелећем очима све четири стране и, најзад... ту смо! Ура! Почињем читати: "Јуче, по лепом времену и у присуству огромне масе скупљеног света и његовог превасходства господина начелника губерније тог и тог и осталих власти извршено је освећење новоподигнутог моста, итд." А на крају: "На освећењу, блистајући лепотом, присуствовала је између осталих и љубимица К-ске публике, наша талентована глумица та и та. По себи се разуме да је њена појава изазвала сензацију. Звезда је била обучена, итд." О мени да је било бар једне речи! Бар пола речи! Ма колико да је то недостојно, али верујте ми, ја сам тада чак и заплакао од једа!

Умирио сам себе тиме што је то глупа провинција, да од ње не треба ништа очекивати, а да за популарност ваља ићи у духовне центре, у престонице. Узгред буди речено, у то време у Петрограду се налазио један мој рад, поднет на конкурс. Ближило се време конкурса.

Опростих се са К. и кренух у Петроград. Од К. до Петрограда пут је дугачак и онда, да ми не буде досадно, узех засебан купе, па... наравно, поведох и певаљку. Путовали смо и целог пута јели, пили шампањац и тра-ла-лисали! Па се и приближавамо духовном центру. Стигнемо тамо на сам дан конкурса и имао сам, господине мој, задовољство да победим: мој рад добио је прву награду. Ура! Сутрадан идем ја Невским и купујем за седамдесет копејки неколико листова. Журим у своју хотелску собу, лежем на канабе и, савлађујући дрхтање, журим се да читам. Разгледам једне новине – нема ништа! Разгледам друге – ниједне речи!

Најзад, у четвртима набасам на овакву вест: "Јуче је брзим возом допутовала у Петроград позната провинцијска глумица та и та. Са задовољством бележимо да је јужна клима благотворно деловала на нашу општу познаницу; њена дивна сценска појава..." - и не памтим шта још! Много ниже испод те вести, најситнијим петитом објављено је: "Јуче на том и том конкурсу прву награду добио је инжењер тај и тај." И ништа више! И, сем тога, још су ми и презиме преокренули: уместо Крикунов написали Киркунов. Ето вам и духовног центра. Али то није све... Кад сам после месец дана допутовао из Петрограда, све су новине без изузетка коментарисале о "нашој неупоредивој, божанственој, најталентованијој", и моју љубавницу титулисали су не по презимену већ по њеном и очевом имену...

После неколико година био сам у Москви. Позвао ме тамо својеручним писмом председник општине, и то послом о коме Москва у својим новинама галами већ више од сто година. У свом слободном времену одржах тамо у једном музеју пет јавних предавања у хумане сврхе. Чини ми се да је то довољно да се човек популарише у граду макар за три дана, зар не? Али, авај! Мене чак не поменуше ниједне московске новине. О пожарима, о оперети, о заспалим одборницима, о пијаним трговцима, о свима њима, а о моме послу, пројекту, о предавањима, ама ни слова. О, драга московска публико! Возим се коњским трамвајем... Кола препуна: ту су и даме, и официри, и студенти и студенткиње... од сваке врсте по пар.

- Веле да је градска дума позвала инжењера за то и то! - кажем суседу тако гласно да цела кола чују. - Да ли знате како се зове тај инжењер?

Сусед одречно заврте главом. Остала публика гледа у мене летимице и у свим погледима прочитах "не знам".

- Веле да неко држи предавање у том и том музеју! - узнемирујем ја и даље публику желећи да отпочнем разговор. - Кажу интересантно је!

Нико чак ни главом да мрдне. По свој прилици нису сви чули о предавањима, а уважене даме нису знале чак ни да постоји музеј. То још није ништа, али замислите, господине мој, публика наједном скаче и пробија се прозору. Шта ли је то? У чему је ствар?

- Погледајте, погледајте! - муну ме сусед. - Видите ли оног црномањастог што се вози фијакером? То је познати најбржи тркач Кинг!

И цела кола, грцајући од задовољства, почињу причати о брзом човеку који је занимао у то време московске духове.

Могао бих вам навести и многе друге примере, али, мислим, да је и ово доста. Сад, претпоставимо да сам ја у вези са самим собом у заблуди, да сам хвалисавац и неталентован човек, али сем мене могао бих вам навести безброј мојих савременика, људи изванредних по таленту и радној способности, али који су умрли као непознати. Сви они руски морепловци, хемичари, физичари, механичари, пољопривредници – да ли су они популарни? Да ли су познати нашим ширим културним слојевима руски сликари, скулптори, литератори? Понеко старо књижевно псето, вредно и даровито, тридесет година обија прагове уредништва, исписује бог те пита колико хартије, по двадесет пута суди се за клевету, па ипак не оде ни корака даље од свога мравињака! Наведите ми макар једног корифеја наше књижевности који је постао популаран пре него што се почело причати да је убијен у двобоју, полудео, отишао у изгнанство, варао на картама!

Путник прве класе толико се занесе, да испусти из уста томпус и устаде.

- Дабогме – настави он јетко – а упоредо са тим људима навешћу вам стотине разних певаљки, акробата и кловнова, који су познати чак и одојчићима. Дабогме!

Шкрипнуше врата, јурну промаја и у вагон уђе човек туробна изгледа, у огртачу, цилиндру и тамним наочарима. Човек погледа места, натушти се и оде даље.

- Знате ли ко је ово? - зачу се бојажљиви шапар из далеког угла вагона. - То је Н. Н., познати тулски коцкар који је одговарао пред судом по делу У-ске банке.

- Ето вам! - засмеја се путник прве класе. - Тулског коцкара зна, а упитајте га да ли зна Семирадског, Чајковског, или филозофа Соловјова, та он ће само главурдом почети да врти... Безобразлук!

Прође три минута у ћутању.

- Дозволите да вас упитам са своје стране – бојажљиво закркља сусед – да ли вам је познато име Пушкова?

- Пушкова? Хм!.. Пушкова... Не, не знам!

- То сам ја... - рече сусед збуњујући се. - Дакле, не знате? А ја сам већ тридесет пет година професор једног од руских универзитета... члан Академије наука... стално објављујем...

Путник прве класе и његов вис-à-вис погледаше један у другог и отпочеше се смејати.

(1886.)