Чудо модерне Србије: ДР МИЛАН ПРОСЕН – Он има три посла и сва три ради из љубави!

Шта смо друго могли него да одемо пут Народног позоришта да се и сами уверимо у то?

И, заиста, нађосмо др Милана Просена, историчара уметности, туристичког водича и оперског певача.

У почетку смо одбацили "харипотеровске" теорије о магији и враћању времена, али радити три посла у Србији? И то Србији којој је култура толико "битна". Радозналост је убила мачку, а нас је довела до пријатног разговора на многе теме.

Наш саговорник дао је све од себе да нам приближи сва своја занимања, али и културну историју Србије.

Уметност је љубав коју можете осетити и препознати, а колико ћете то бити у стању зависи од вашег дара да приметите лепо и ваше способности да научите да разликујете лепо од нелепог. Човек поштује уметност јер му она приближава лепо, а не поштује је онда кад од лепог жели да се удаљи. Уметност је вештина емитовања лепог – кроз слику, звук, писмо и свакојаку другу форму. Ко поштује лепо и цени вештину поштоваће и уметност. Ко научи да препозна и спозна лепоту, више ће поштовати уметност. Онај који тражи лепо у нелепом уметност неће поштовати, ценити нити чувати.

Верујем да је свакоме потребно лепо, те да указивањем на лепо кроз било који вид уметности, помажемо другима, да спознају оно што смо својим даром или знањем препознали и осетили. Као водич, певач и писац, покушавам да пружим спознају о лепом. Као неко ко је у лепо заљубљен, срећан сам да ту љубав успевам да усадим у срце и око неког другог.

Култура је живот са лепим. Опхођење, говор, мисао, поштовање, све је то део културе. Уметност је естетска и интелектуална сублимација културе. Политика није лепа, бар не оно што се политиком данас претставља. У данашњем политичком животу нема лепоте опхођења, нити лепих мисли, а естетика и љубав су јој страни. Данашња политика се служи махинацијом мисли и интелекта, она злоупотребљава знање и настоји да га усмерава. Што је политика присутнија у свакодневном животу, то је притисак који врши на културу и уметност већи. Реакција на притисак политике креће се од добровољне потлачености до револуције. Тако су настали бројни уметнички покрети. И наше време ће изнедрити свој уметнички покрет, а све околности нашег живота створиће слику о култури времена у коме живимо. У тој слици присуство лепог као еманације љубави, далеко је мање од оног што бих желео да буде. Потреба за уметношћу мања је од потребе за новцем, потреба за знањем мања је од похлепе за положајем, потреба за културом изједначила се са самопрезентацијом у којој лепом опхођењу, говору, мисли и поштовању, често нема места.

Ја никада нисам прихватио одлазак. У материјалном и духовном погледу успео сам да се задовољим ониме што сам овде могао да добијем и створим. Верујем да је многима одлазак био излаз, јер то су једна отворена врата која увек нуде нешто друго. Ако оно што имате треба да замени нешто друго, онда је одлазак увек опција. Друго је лакше идеализовати, маштати о њему, жудети за њиме. Волео бих да тренутке проживим на многим местима, и верујем да бих био срећан и на другом месту, све док срећу налазим у лепом, а задовољство у ономе што имам. Задржало ме је то што сам овде имао срећу и задовољство, па ми то друго није било потребно.

Најбоље занимање је оно које волите, јер је љубав једини кључ успеха и сатисфакције. Ја имам три професије јер ми толико обавезе дозвољавају. Историчар уметности је истраживач, копа по прашини и тражи одсјај блага, које кад пронађе заволи и жели да покаже свима. Рецимо, као Индијана Џонс, само што нема шкорпија и змија. Под изговором да истражујете нечији уметнички опус бавите се туђим животом, а при томе нико не сматра да је то непристојно.

Најбољи архитекта са наших простора је... У науци не постоји најбољи уметник. Избор једног имена је лични афинитет, но ако бих бирао кућу за становање, вероватно бих изабрао неку коју је пројектовао архитекта Бранко Крстић. Крстић је био естета који је својим градитељством, скулптуром, декорацијом, осликавао културу међуратног Београда на изузетно креативан и ликовно веома богат начин. Као заљубљеник у епоху ар декоа (1920/30. године) када су настала његова дела, ја бих одабрао њега.

Најбољи сликар са наших простора је... Било би ми тешко да избор сведем на 5-6 имена – рецимо да уживам у портретима које је сликао Константин Данил и знатно касније Петар Добровић, у пејзажима Надежде Петровић и Саве Шумановића, сликама Миће Поповића и Милене Павловић-Барили. Што више размишљам о овом одговору то је могућност да сведем број мања. Камо Паја Јовановић, Предић, Коњовић, Величковић...

Најбољи вајар са наших простора је... Иван Мештровић. Нико није као Мештровић опевао српске епске јунаке. Нико није загрејао камен и бронзу са толиком снагом страсти и људске моћи као што је он моћ видео у Обилићу и мајци Југовића. Мештровић је видео толико дубоко, а што је видео то је остало иза њега овековечено. Није ни чудо да је једна славна Маргарит Јурсенар, један свој наслов посветила осмеху Мештровићевог Краљевића Марка.

Најлепши музеј у Србији је... Галерија Спомен-збирке Павла Бељанског у Новом Саду је место где на малом месту имате импресиван број ремек-дела српских сликара прве половине XX века, које пажљиво и промишљено бирао овај српски дипломата.. Одлична поставка, вредни кустоси и добри стручњаци, али пре свега боја и форма српске културе једне епохе, чине мени лично, ово место најлепшим међ музејима српским.

А у свету... Британски музеј у Лондону и Музеј Орсеј у Паризу, ми падају први на памет, мада... мали компактни музеји, у којима не осетите пренатрпаност информацијама су мој фаворит. Роденов музеј у Паризу, Уфићи у Фиренци, Волис колекција у Лондону, Ван Гогов музеј у Амстердаму и Царска ризница у дворцу Хофбург у Бечу.

Најлепша изложба коју сте посетили је... "Тицијан" у Националној Галерији у Лондону и "1925, кад је ар деко завео свет" у Палати Шајо у Паризу.

Као школарац обилазио сам манастире на екскурзијама. Не сећам се ни једног. Љубав према средњовековној српској култури стекао сам учењем и читањем, које ми је омогућило да разумем патрљке наше прошлости по разрушеним зидовима и опустелим ризницама. Искрени љубитељи манастира и музеја су људи који о њима читају и желе да о њима сазнају. Таквих је, на жалост, веома мало. Срби су веома гласни кад је њихова историја у питању, али веома мало о њој знају.

Проблем знања је начин пружања информација, јер ни школарце ни туристе, набрајање имена и година не занима. Али, ако им дочарате шум свите Деспота Стефана док он прилази олтару Манасије обасјан јутарњим зраком који светлуца на позлати фресака и везу његове одоре, онда ће и сами да зачују звекет оклопа и топот коња. Ако посетиоцу пробудите љубав и занимање, оно ће га пратити и на другим местима, и отворити му глад за новим сазнањима.

Уместо да одговорим на питање како да заинтересујем неког да обиђе своју земљу, питаћу вас: да ли знате да је Србија последње место на планети где је човек постао Бог?

Ако то нисте знали, посетите остатке царске палате у Гамзиграду, изнад које је, на брду Магури император Галерије уздигнут последњом античком апотеозом у божанство. Идите тамо.

Они не знају да ја певам и то је нешто што поделим са њима у неком тренутку који желим да урежем у њихово сећање. Најчешће је то у цркви, неки тихи византијски напев, којим замирише "тамјан православне духовности" онако како сам га ја мирисао у Хиландару, Студеници, Сопоћанима... Деси се другом приликом и нека стара народна, препевана мађарска или весела скадарлијска. Понекад певам сам, а некад пева са мном цела група. Па дотрче једни са севдалинкама, други са романсама, свако неку из свог краја има, пева и возач, путује аутобус... негде, где већ, а нама свима лепо.

Може се рећи да сте као водич амбасадор своје земље – кад је представљате странцима. Упознајете разне људе из целог света, друге амбасадоре, судије, новинаре, лордове и кардинале, и свесно патриотски, промишљено дипломатски, уметнички предано моделујете њихово знање и став према вашој отаџбини. Усађујете перцепцију лепоте ваше земље. То је посао водича. Веома одговоран и веома озбиљан посао. Истовремено, бити водич је најбољи посао, јер само ја причам и увек добијем аплауз на крају.

Најбоља туристичка локација у Србији је... Београд.

Најбоља туристичка локација у Београду је... Кнез Михаилова, Калемегдан, Краљевски комплекс на Дедињу и Титов меморијал.

Највећа туристичка тајна у Београду и Србији је... Нема тајни, у туризму се увек све сазна.

Где би Срби требало да отпутују? Шта је најважније за њих да виде? Сваки велики град у Европи је значајан за посету. Мени је најлепши Санкт Петербург, мада је и свако сеоце у Италији рај за себе. Париз ме је очарао, али ни Праг се не сме пропустити.

Која је најнеискоришћенија туристичка локација у нашој земљи која би могла да доведе велики број како домаћих тако и страних туриста? Мислим да ток Дунава има највећи потенцијал у чији је развој потребно уложити много новца да би постао европска атракција прве врсте. На Дунаву имате све – природне лепоте, национални парк, народну традицију и кухињу чији се распон креће од мађарске до влашке, као и континуалне културне слојеве од око 7000 година п.н.е, до данас.

Опера је настала у Европи и укорењена је у Европску традицију више од четири стотине година. Она је део европске културе и далеко је изнад пуке популарности. Прва оперска представа изведена је у Србији 1894. године, а прва српска опера компонована је 1903. Можемо већ да говоримо о традицији опере у Србији, али смо са том традицијом далеко мање упознати. Опера има своју публику, која се доста подмладила у протеклој деценији и која би могла да се увећа ако се за то створе услови.

Услов да оперске представе у скоро двомилионском главном граду Србије, имају по два или три пута више публике је да постоји оперска сала која ту публику може да прими. Српска опера има потенцијал да своју традицију негује и формира укус оперске средине и да се снажније афирмише у српској култури.

Промоција опере? Не живимо ли у ери тржишне промоције? Верујем да би неко талентован могао наћи добар модел и за оперу.

Оптимиста сам, верујем у боље и Оперу Народног позоришта видим на бољој и респектабилнијој позицији од оне коју данас има у српској култури. Хор Опере свакако представља један од најзначајнијих сталних ансамбала Опере и Позоришта, који ће се у наредном периоду подмладити талентованим младим људима који су искрени заљубљеници у Оперу. Мени је Хор Опере пружио најбоље занимање, па будућим члановима желим да и они осете тај жар сцене, којим ме она мами већ петнаест година.

Једина моја уметничка активност јесте рад на сцени Народног позоришта. Бити део представе је далеко више од занимања. То је потреба и, ко једаред окуси од тог воћа, не одриче га се лако. Као релативно млад члан хора, до сада сам 43 пута мењао свој лик, костим и карактер. Играо сам у представи коју је режирао оскаровац Јиржи Менцл, певао на сцени са Жељком Лучићем – баритоном који је отворио сезону у Миланској Скали, носим костиме које су креирали Оља Ивањицки и Ренато Балестра.

Овде је егзистенција веома дискутабилна. Много нас који смо у Хору не бавимо се само овим. Ми имамо и композитора и сликара и песника. Ми имамо и дипломиране правнике и економисте, социолога, филологе, продуценте, машинског инжењера, учитељицу, а опет, са друге стране, имамо и људе који раде занатске послове од којих се издржавају. Издржавају своје породице и на тај начин могу себи да приуште нормалан живот. Такав је живот у Србији. Ако желите да радите посао који волите, то је жртва коју морате да поднесете. Срећан је онај, као што сам ја, који тај други посао који ради такође ради из љубави.

Можда у данашњим економским условима бити уметник у Србији не делује као рецепт за најбоље занимање, ипак, бити неко други – макар на два-три сата – бити на извору сценске илузије која и актерима и публици даје неопходну дозу покретачке лепоте, чини рад на сцени Народног позоришта најлепшим занимањем.