Ђурђица, девојка из колоне у "Олуји": Њен живот и бол 20 година после
Ђурђица Поповић, "девојка из колоне" која ће на обележавању Дана сећања на страдање и прогон Срба сутра на мосту код Сремске Раче подсетити на своју и судбину сународника током и након акције Олуја, 20 година после поручује да је најбитнији начин на који Србија третира догађаје у Хрватској из 1995.
Са само девет година била је принуђена да са члановима породице напусти Хрватску, сада живи у београдској општини Гроцка и у изјави Танјугу каже да јој је посебно драго што ове године Србија први пут "на достојанствен начин" обележава тај догађај и одаје почаст жртвама.
Избеглички пут породице Поповић ишао је из Хрватске преко Бањалуке, Шимановаца, Рушња до Гроцке где су уточиште пронашли у кући једног рођака.
Не желећи да коментарише начин на који годишњицу Олује славе у њеној некадашној домовини, девојка која је дипломирала на престоничком Економском факултету и успешно "упливала" у пословне воде, само је навела да је то њихов начин и пут, њихове одлуке, део политике...".
Хрватску војно полицијску акцију види као злочиначку и каже да је улогу говорника на централној државној манифестацији обележавања 5. августа у Сремској Рачи прихватила како би се инфиормације о злочинима који су се догодили током Олује прошириле, јер , наглашава, о томе се "мало зна".
"Поносна сам што ћу бити део тога", истиче Поповић која је изабрана да говори на манифестацији након што је на интернет страницама објављен њен текст написан 2009. године - "Сећање на олују над мојим Крајишницима", односно "Исповест девојчице из Like" из којег ће и прочитати неке делове.
Девојка из колоне, како је најављују организатори централне манифестације на којој ће говорити и српски премијер Александар Вучић и председник Републике Српске Милорад Додик, каже да је животни пут њених прогнаних сународника сличан и подсећа да се и 20 година након Олује и даље не зна за судбине многих Срба, као и да су остала нерешена одређена питања, попут имовинског...
Своје родно место у Хрватској, Залужницу, Ђурђица је била у прилици да посети након рата, али слика коју је понела није лепа јер је, сведочи, и даље "тужно, напуштено".