Ево зашто су искушења неопходна у животу: Читање минут, мудрост ЗАУВЕК

Брачни пар је ушао у луксузну радњу и док су разгледали по полицама, мушкарац се окрете ка власнику радње и упита га:

“Смем ли да погледам? Никада још нисам видео такву шољицу. Прекрасна је!”

Одједном, шољица проговори: “Слушај, нисам ја увек била шољица за чај”, почела је своју причу.

Некад сам била глина. Мој ме господар тада узео и ваљао… месио, окретао… поново и поново… и поново.

Викала сам: “Остави ме на миру!” Али он се само насмешио и одговорио: “Не још.”

Затим ме ставио на лончарско коло. Одједном сам се вртела и вртела… и вртела… и вртела.

“Престани! Имам вртоглавицу!” – вриснула сам. Но, господар је само одмахнуо главом и рекао: “Не још!”

Након тога ме је ставио у пећницу. Никада нисам осећала толику врућину. Питала сам се зашто жели да ме спали. Викала сам и куцала на врата пећнице. Могла сам да га видим кроз отвор и прочитам с његових усана док је одмахивао главом: “Не још.”

Напокон, врата су се отворила. Одахнула сам! Ставио ме на полицу. Почела сам да се хладим.

“Тако. То је већ боље,” рекла сам. Но, одједном је почео да ме четка. И целу ме обојио.

Водена пара је била страшна. Мислила сам да ћу умрети: “Престани! Престани!” преклињала сам га, плачући.

А он је поново само одмахнуо, рекавши “Не још”.

Тада ме је одједном вратио у пећницу. Али, не у ону прву, већ у двапут топлију. Била сам сигурна да ћу се угушити. Преклињала сам, молила, вриштала, плакала.

Цело сам га време могла видети кроз отвор како одмахује главом и говори: “Не још.”

Била сам уверена да нема никакве наде и да нећу успети. Била сам спремна да одустанем. Али врата су се отворила. Он ме је узео и ставио на полицу.

Након сат времена дао ми је огледало и рекао ми: “Погледај се.”

Погледала сам се…: “Па то нисам ја! То не могу бити ја! Па ја сам прекрасна!”

“Желим да знаш,” рекао је тада, “како сам знао да те боли док те месим и обликујем, али да сам те оставио онако, осушила би се.

Знам да сам ти узроковао вртоглавицу док сам те вртео на точку, али да сам стао, здробила би се.

Знам да је болело и да је било вруће и загушљиво у пећници, али да те нисам ставио тамо, сломила би се.

Знам да је водена пара била страшна кад сам те четкао и целу те обојио, али видиш, да то нисам учинио, никада не би очврснула. Не би било боје у твом животу.

И да те нисам вратио у другу пећницу, не би дуго поживела, лако би се разбила.

Сада, ти си завршени производ. Сада си оно што сам имао на уму кад сам с тобом почео.”

Ову мудру причу преузели смо са портала Balkanpress.com.