МОДЕРНА АТЛАНТИДА: Време је за град под океаном!

Фабијен Кусто (47) је кренуо стопама свог деде и постао познати истраживач океана и режисер подводних филмова. Он је на недавно одржаном самиту у Њујорку изразио своју жељу да направи прави правцати град под водом.

"Дошао сам овде да помогнем у стварању подводног града, који ће бити потпуно независан и самоодржив", рекао је Фабијен Кусто, а пренео часопис "Попјулар Сајенс".

Пре Фабијенове иницијативе, научници су у току шездесетих година прошлог века направили подводне истраживачке лабораторије, али оне су у међувремену махом пропале због запуштености. Кусто сматра да је технологија сада довољно развијена да би град под морем био изводљив. Једино што је потребно је велики новац.

Када Фабијен о томе говори, треба га слушати – он је срушио дедин рекорд, јер је успео да проведе 31 дан у јединој лабораторији под водом која ради, смештеној у Флориди. Тамо је прикупио гомилу значајних података о климатским променама, која су довољна да се попуни 12 научних часописа.

После овог успеха, проценио је да је време за стварање нове Атлантиде. То би, по њему, било изводљиво уколико би колонија под водом сама производила кисеоник и угљен-диоксид, уз помоћ електролизе, која би ослобађала кисоеник из молекула воде. Практично, оно што је већ изведено у свемиру, требало би применити и под водом. Енергија би се такође прикупљала из самог океана, како би се генерисала струја.

Један од кључних проблема је, наравно, и питање хране. Фабијен Кусто је у току 31 дана под водом преживео тако што је јео искључиво смрзнуту храну за астронауте, која је после одређеног времена потпуно изгубила укус и уопште му није пријала. Ово би, тврди он, било решено тако што би се правиле подводне фарме, на којима би се узгајале алге и друге биљке.

Ипак, визија Фабијена Кустоа је још далеко од остварења и у фази је концепта. Међутим, научници добро знају да су снови попут овог стварали бољу будућност. То би могло да значи здравије океане и нове границе за истраживање живота и света. И ко зна, можда ће и сан Фабијеновог деде Жака, о људима-рибама који би нормално живели под водом, једном бити могућ.

По могућству, без језивих шкрга на врату.