Гејше нису куртизане (други део)
Славујев измет је био главни састојак белог пудера.
Бели пудер, још компликованији кимоно и фризура су заштитни знак гејша. Девојке које желе да постану гејше су прво шикоми, служавке окије. Обуку су традиционално почињале са 6 година, 6 месеци и 6 дана живота јер је овај ред бројева представљао срећну комбинацију.
Прочитајте и: Гејше нису куртизане (први део), Јапанске урбане легенде први и други део, Погодите шта је на слици.
Маико је следећи корак, а тада су обично старе 15 до 20 година. Обучаване су од стране старије гејше која јој је уједно и "Старија сестра", а њих две су повезане специјалном церемонијом на којој попију по три чаше сакеа три пута. Маико ће постати тек када науче да играју, свирају шамисен и науче да причају дијалектом Кјота.
Мизуаге је био јако важан ритуал јер је означавао губитак невиности гејше. Свету су то објављивале тако што су правиле једноставнију фризуру.
- У јапанској култури, врат је сматра као један од најпривлачнијих делова тела, те су зато гејше остављале знак "W".
- Гејше нису смеле да једу на журкама, већ су само смеле да пију саке и пиво.
Маико носе шаренији кимоно, који може достићи тежину од 20 килограма, више украса за косу од правих гејши и носе црвене крагне. Како им обука све више напредује, крагна, која има на крајевима сребрне нити, се полако скупља код њихових лопатица и када се скупе до краја, знак је да могу да постану геико, праве гејше.
Кимоно је увек ручно прављен јер је важно да буду уникати. Направљени су од свиле, а њихова цена је обично била сразмерна цени годишње плате гејше. Да не би поквариле мучно направљену фризуру, гејше су спавале на специјалним високим јастуцима која се зову такамакура. Да би се навикле на то, окасан сипа пиринач око такамакуре. Ако им глава падне, пиринач ће им остати у коси.
Једна од најуспешнијих гејши двадесетог века је Минеко Ивасаки. Владала је Гион сценом, забављала је принца Чарлса. Овим послом се бавила до 1978. године јер је заинтересованост гејшама почела да се погоршава. Пензионисала се са 29 година. Управо је она испричала Артуру Голдену, који је написо "Мемоаре једне гејше", све о овој професили и животима девојака. Када је изашла књига, побеснела је јер је Голден гејше представио као куртизане – проститутке.
Гејше још увек постоје и наступају. Мада, њихова улога у савременом друштву је сада минијатурна и малтене су невидљиве. Највише пажње добијају од радозналних туриста који желе да их фотографишу. У суштини, девојке које се претварају да су гејше су углавном туристи који желе да скрену пажњу на себе.
