Говор упуцаног Теодора Рузвелта

Теди Рузвелт је тог 14. октобра 1912. године изашао из аутомобила испред хотела Гилпатрик у Милвокију. Био је изнурен и малтене без гласа, али је и даље жестоко јуришао ка трећем мандату у Белој кући.

На себи је имао војнички шињел у чијем је унутрашњем џепу носио металну футролу за наочаре и свој говор – тачније, преклопљених 50 листова папира. У тренутку када се исправио из аутомобила како би махнуо шеширом народу који се окупио да га дочека – човек који је стајао недалеко од њега упуцао га је у груди.

Атентатор, Џон Шренк, незапослени крчмар, савладан је и убрзо одведен, а Теди Рузвелт замолио је свог возача да га одвезе до сале у којој је требало да држи говор. Његови сарадници су се томе успротивили, али је Рузвелт био одлучан. Затражио је само чисту марамицу како би покрио рану и попео се на бину.

„Пријатељи, замолићу вас за потпуну тишину. Не знам да ли сте у потпуности схватили да сам управо упуцан – али требаће нешто много јаче да би мене убило.“

Када је неко из публике викнуо да је то лаж, Рузвелт је показао рупе на папирима и кошуљу на којој се разливала крвава флека.



Блед и несигуран на ногама, Теодор Рузвелт наставио је говор упркос сарадницима који су покушавали да га прекину.

Само би их строго погледао и рекао публици: „Моји пријатељи су нервознији од мене.“