Напустио посао с платом од 200 евра, продао ауто, сад живи немачки САН
Жељко Бабић из Бабине Греде пре три године завршио је Грађевински факултет у Осијеку и веровао је да ће стручношћу и знањем дати допринос развоју Хрватске.
Преварен и разочаран у хрватске послодавце, овај 28-годишњи инжењер одлучио је да гради каријеру у Штутгарту, где је започео нови живот, пише Глас Славоније.
Након дипломе примљен је на стручно оспособљавање у Управном одељењу за просторно уређење, градњу и заштиту животне средине емисијама. Годину дана радио је за 1.600 куна месечно (око 25.000 рсд) а седам месеци на посао је путовао о сопственом трошку.
- У разговору са надређенима добио сам наду како бих након положеног државног испита тамо могао да останем да радим, што ми је давало велики ветар у леђа. Одрадио сам стаж, положио државни испит и чекао ... Радио сам на уговор о делу који се продужавао из месеца у месец.
У мају 2014. у Бабиној Греди је почела градња спортске дворане, где су тражили младог инжењера и Жељко је ту видео своју прилику. Потписао је уговор са извођачем радова, предузећем “Грађевинарство Мијо Стипић - Свети Иван Зелина” и почео да ради.
- Када је требало да добујем прву плату, сви радници добили су платне листе, али моје није било. А тада сам од главног инжењера градилишта сазнао да уопште нисам ни пријављен. Рекао ми је да ће ме пријавити од следећег месеца, али за осетно мању плату од оне коју смо договорили. Отишао сам кући видљиво разочаран - испричао је Жељко.
ДАМИР ЈЕ СПАЈАО КРАЈ С КРАЈЕМ: У овој земљи сада седмично заради као за месец у Хрватској
Трбухом за крухом
Након неколико дана размишљања одлучио је да спакује кофере и крене трбухом за крухом. Продао је аутомобил како би за почетак имао новца док се не снађе.
- Чим сам дошао у Немачку, уписао сам се у школу како бих научио језик. Свестан сам био тога да се у страној земљи морам што пре интегрисати, а знање језика је основни предуслов без чега је јако тешко пронаћи посао - каже Жељко.
Дружећи се с Хрватима у Штутгарту, дошао је у контакт с власником компаније Луцић-Транспорте која помаже људима из Хрватске који тек дођу у Немачку и нуди им посао возача. Он га је препоручио у компанију где тренутно ради као лаборант у испитивању бетона и грађевинског материјала.
- Прво сам радио пола радног времена, од 7 до 12 сати, а 14-18 сати сам похађао школу. Након шест месеци и завршеног првог нивоа учења немачког језика добио сам уговор за стално и на пуно радно време. Био сам изненађен јер је такво нешто у Хрватској готово немогуће - каже Жељко.
ЗАРАЂУЈЕМ 10 ПУТА ВИШЕ НЕГО У СРБИЈИ: Како сам отишла у Норвешку, и ОСТАЛА!
Не ради у струци, али...
Иако још увек не ради као инжењер, плаћа му је готово троструко већа од хрватског просека.
- Ја сам имао срећу зато што сам овде у Немачкој имао некога свога, па ми је било лакше. Али ко мисли да дође овде да живи и ради, мора да буде спреман на један потпуно нови и тежак почетак - коментарисао је Жељко велики проблем који дошљацима у Немачку представља скуп смештај.
- Познајем много наших људи који су дошли да раде као возачи и живели су по њих тројица или четворица у једној соби, а сваки је морао да плаћа по 300 евра.
Посла, каже, има доста за оне који стварно желе да заврну рукаве. Ради се доста и човек се, признаје, мора добро организовати како би имао мало времена и за себе.
- Али све је лакше издржати и човек је мирнији када зна за шта ради и да ће за свој рад бити плаћен. Живи се за викенд, да можемо мало да се одморимо. Немци су врло прецизни и јако цене рад. Само што сви они живе некако за себе и не упуштају се у некаква велика пријатељства - закључује Жељко за Глас Славоније.
