ХРВАТИ СУ ХТЕЛИ ШТО ВИШЕ НАШЕ КРВИ И ЛЕШЕВА: Плакао сам као мало дете кад сам добио топли хлеб
"Један од мојих дедова умро је у колони и сахрањен је у грабу поред пута. Ни дан данас му нису пронађене и премештене кости на гробно место где је већ имао подигнут споменик", присећа се Илија Шаула, један од људи из избегличке колоне.
Тог 4. августа на свим уснама било је исто питање: Зашто се то тако догодило? Зар није постојао човечнији начин? Многа уста била су нема, а нека и прегласна. Ништа друго није преостало до кренути на пут који води у Србију, то је била једина алтернатива. Сви који су се нашли у прогнаничкој колони постали су једно разапето тело.
"Тада сам схватио зашто се Србија воли! Било је тешко гледати све људе око себе, свако је од нас носио своју муку а сви смо носили нашу заједничку коб. Налазио сам се у колони која се кретала преко Жировца и Двора на Уни , преко Приједора и Бања Луке и даље коридором све до Србије", са неком тежином у гласу почиње да говори Илија Шаула, један од Срба који су протерани са својих огњишта у операцији "Олуја".
Двор на Уни се тешко пролазио, ту су се јос увек водиле борбе. Српска војска је по сваку цену хтела да тај коридор држи слободним за пролаз прогнаничке колоне док су хрватске снаге свим силама покушавале да га пресеку.
Ракија нас је одржала у животу!
"Били смо заробљени у колони 4 дана са врло успореним кретањем. Ноћи су се претварале у године. Неизвесност и страх су нас оковали, хране је понестајало. Сећам се да сам све хране што сам имао дао једном добром човеку који је био у колони са супругом, снајом и троје мале унучади која се нису могла умирити од глади. Себи и свом пријатељу који је вукао својим трактором мој покварени ауто више од 100 км, оставио сам само ракију, која нас је држала у животу док нисмо дошли на територију Републике Српске. Плакао сам као мало дете кад сам добио топли хлеб од људи који су стајали поред пута и делили нам тако у пролазу нешто од хране, јер колона се није смела заустављати. Најбитније је било да што више народа пређе преко моста на Сани где би се могли осећати безбедније.
"Сећам се, скупљали су се добровољци из колоне, формирали борбене групе и одлазили се борити да би се коридор одржао пролазним. Двор је постао црно поприште, није нам дозвољавано да одемо, хтели су што више наше крви и лешева. Патолошка мржња нашег непријатеља осећала се у сваком кутку свести и спутавала последњу наду у спасење која нам је јасно давала до знања да нам није преостало ништа друго него да још јаче и силније волимо", говори Илија за SrbijaDanas.com.
На Кордуну је пружан снажан отпор хрватској агресији, нису желели да верују да је Книн пао. Њихова артиљерија је дејствовала по дубини, деловало је застрашујуће. Народ није веровао у злу судбину и прогонство, повлачио се несвесно, док би домаћини остајали верни својим домаћинствима. Породице су се несвесно повлачиле под офанзивом до неког безбеднијег подручја у дубини територије.
"У недељу 7. августа читава територија је била захваћена повлачењем и прикупљањем све већег броја људи, што у групама по засеоцима далеко од линије, што у колонама које су се немо кретале према Глини и Двору. Када је пала Глина, Топуско је постало сабирно место како народа тако и припадника дотадашњих војних и цивилних власти, који нису успели да оду на време. Није се ту имало шта преломити, затражено је да се потпише капитулација и то је то", сећа се Илија.
Од тог момента правила формирања и кретања колоне на пут без повратка била су формулисана од хрватске стране. Њихова идеја етничког чишћења је ушла у завршну фазу. Сви они који су се нашли у правцу према Двору проживели су егзодус на другачији начин. Хрвати су били потпомогнути припадницима 5. Корпуса бошњачке армије који су континуирано нападали колону из непосредне близине и косили недужне цивиле који су се налазили у колони.
Илија каже да није желео да учествује у вређањима која су долазила од стране Хрвата. Проживљавао је колективну тортуру све те дане и делио горчину са свим људима у колони. На срећу, наш саговорник није лично био изложен физичком малтретирању од стране хрватских јединица.
Илија данас живи у САД и обожава да кува
"Данас живим у САД. Бавим се инвестиционим грађевинским пословима. Не одвајам се ни од посла који највише волим да радим, а то је кување, специјализирао сам домаћу кухињу. Годинама сам истраживао укусе наших старих јела и са поносом могу да истакнем да сам усавршио наше народне рецепте по питању укуса. Мој паприкаш има исти укус као онај које су кувале насе мајке и баке. Поред тога бавим се писањем, желим да одржим своју поезију, а остварујем се и као приповедач у кратким причама. Желим да људи буду радосни. Трудим се да живим тако да никога не увредим, али природа живота нас ставља често у такву кушњу, па ако некад не препознам природу гледам да људи са којима сам што боље упознају мене и да имамо најдубље разумевање и поштовање једни за друге", каже Илија.
"Знам људе који су лоше прошли, посебно они који су се нашли у колони на аутопуту "Братство и јединство". Гинуло се на свим линијама кретања, поред пута су се видела разбацана мртва тела", прича Илија за наш сајт, а поглед му се губи у даљини, као да све то опет проживљава и додаје "Један од мојих дедова умро је у колони и сахрањен је у грабу поред пута. Ни дан данас му нису пронађене и премештене кости на гробно место где је већ имао подигнут споменик. Једна бака Бојана је страдала у ваздушном нападу. Онај удар од експозије ју је бацио негде са кола где је седела и никада није пронађена", присећа се наш саговорник.
Повратка нема!
Исцрпљеност, страх, грч, туга, бол могли су се видети на сваком лицу. Више се није размишљало о повратку. Иза прогнаних људи остало је све што је било њихово, више нису имали ништа осим живота и клетве на уснама. Живот су понели са собом, а клетве су однели ветрови према џелатима њихове слободе и права да живе тамо где треба, а не тамо где морају. Један поражен и понижен народ немо и глуво тонуо је у све већу неизвесност.
"Данас Србија и Република Српска правно стају иза нас, званично жале и оплакују наше жртве и организовано одржавају свете литургије за покој душа свим страдалим у егзодусу Републике Српске Крајине и осталих делова Босне и Херцеговине одакле су протерани Срби. Хвала им! Слава жртвама!", завршава Илија Шаула.
