ИМПОТЕНЦИЈА КРОЗ ВЕКОВЕ: Магија, вештице, крокодили и смртна хладноћа

Проблем импотенције сеже далеко у историју и врло је добро документован. Сексуална тескоба у детињству као узрок импотенције у одраслом животу забележена је још у грчкој митологији. Мушкарчева опчињеност властитом сексуалном потенцијом и његов страх од импотенције евидентан је у литератури и митологији кроз векове. У давно доба сматрало се да краљева потенција утиче на успех жетве и добробит народа. На импотенцију је често гледано као на божју казну или резултат урока баченог од стране осветољубивог непријатеља.

У средњем веку почело се веровати да је импотенција клетва који су бациле вештице. Пример таквог веровања је Дон Карлос (1661-1700), последњи од шпанских Хабсбурговаца. Није успео да подари Шпанији наследника круне, што је касније довело до рата за наследство. Дон Карлос описан је као физички слаб и ограничених менталних способности, као резултат више генерација потомака инцеста. Упркос томе што се два пута женио, није успео добити потомка који би осигурао наставак његовог породичног стабла. Веровало се да је био импотентан. Над њим су вршена истеривања духова, али је импотенција остала његова коб до краја његовог живота. Након што је умро, умрла је и лоза шпанских Хабсбурговаца.

У средњем веку они који су се бавили вештичјом магијом веровали су да се импотенција може узроковати везивањем чворова на обичној или кожној узици и затим скривањем те узице. Веровало се да ће особа остати импотентна све док се не пронађе узица и не одвежу чворови, пише index.hr.

Вештичија магија и импотенција играле су значајну улогу у историји неколико западних цивилизација. Енглески краљ Џејмс И написао је тезу на ту тему под називом "Демонологија". Он је интервенисао на суђењу на којем је грофица од Есекса покушала да избори развод од свог супруга због импотенције.

Проблем импотенције није заобишао ни чувене књижевнике и филозофе. Примера ради, сексуални живот Џорџа Бернарда Шоа био је контроверзан. Док неки верују да је био промискуитетан, други верују да је био импотентан. Неки су његову импотенцију повезали с хомосексуалним склоностима које су код Шоа узроковале тескобу. Његов брак описиван је као "споразуман без секса".

Жан Жак Русо је описао епизоду импотенције која се појавила када је био с привлачном проститутком. "Изненада, уместо ватре која ме је прождирала, осетио сам смртну хладноћу у својим венама; моје ноге су дрхтале; сео сам и на рубу несвестице заплакао као дете."

Прије 2.300 година, Хипократ је записао да преокупација послом или мањак привлачности жене могу узроковати импотенцију. Хиндуси су упозоравали да се импотенција може појавити уколико се мушкарац нађе с одбојном женском особом.

Приручник под називом "Malleus Малефицарум", објављен 1488. године, описао је узроке и лечење импотенције. Лечење је укључивало имобилизацију пениса и употребу посебног љековитог биља. Избегавање сексуалних тема у викторијанском добу учинило је импотенцију нежељеном темом у литератури, па је то стање тада само површно спомињано.

Забринутост и преокупација импотенцијом били су и тема уметника и приватна мора обичног човека. Чак и данас немогућност "конзумације" брака због импотенције у Католичкој цркви сматра се ваљаним разлогом поништења брака. Импотенција позната пре ступања у брак представља препреку примању брачног сакрамента Католичке цркве.

Многа друштва развила су своје јединствене методе лечења импотенције. У Европи је била популарна тзв. "фалична храна", која је укључивала свежа јаја, јастоге, махуне, француски пасуљ и остриге. Египћани су пенис крокодила сматрали симболом плодности. Неки су га чак и јели како би повећали своју потенцију.

Методе лечења које су се користиле до пре четрдесет година данас ће се већини људи чинити прилично чуднима. Метални штапићи били су или загревани или хлађени, а затим спровођени унутар пениса како би се ублажила било каква постојећа упала. Једна метода лечења састојала се од електричних шокова на тестисима. Неки лекари заступали су хируршки захват на мишићима испод мошница, за које се сматрало да су преслаби. Најинтересантнији уређај био је онај за имобилизацију пениса. Та справа необичног изгледа омогућавала је мушкарцу да постигне пенетрацију чак и када је његов пенис био у опуштеном стању.

Касније су, из историјског аспекта, направљени велики кораци у лечењу ерекцијске дисфункције. Анцел и Боуин у Француској, као и Стајнах су у раном XX веку заступали став да вазектомија може проузроковати оживљавање сексуалног живота. Ниеханс је 1936. такође истакао позитивне стране тог захвата у лечењу импотенције. Године 1918, Парижанин Вороноф објавио је да се сексуална младост може повратити трансплантацијом дела мајмунских тестиса у мушкарца. Исте године, Леспијанс, професор на Универзитету Нортвестерн, лечио је мушку импотенцију усађивањем делова људских тестиса узетих са свежих лешева унутар малог хируршки направљеног реза у абдомену импотентног мушкарца.

Стенли, лекар који је лечио затворенике у калифорнијском затвору Сан Квентин, објавио је рад 1922. године у ком је описао хируршке процедуре усађивања делова тестиса које су биле обављене на 656 пацијената. За разлику од Леспијанса, који је користио дијелове љуских тестиса, Стенли се задовољио тестисима јараца, овнова, свиња и јелена. Тестиси ових животиња били су резани у танке комадиће, довољно мале да могу стати у шприц. Таква мешавина је затим силом убризгавана испод коже абдомена. Стенли није приметио никакве разлике у раду тестиса различитих животиња. Не треба посебно спомињати да се данас усађивање тестиса, било људског или животињског порекла, не сматра правилном или прихватљивом процедуром.

Докази повећаног интереса за ту тему су научне студије импотенције и других сексуалних проблема које можемо пронаћи у медицинским уџбеницима. Кембелов уџбеник урологије много је година представљао својеврсну библију урологије. У трећем издању 1970. године отприлике једна страница посвећена је импотенцији, а четири странице мастурбацији. Прерана ејакулација уопште се не спомиње. У петом издању овог уџбеника, објављеном 1986. године, тема преране ејакулације добила је само четири реченице. У шестом пак издању, објављеном 1992. године, проблеми импотенције обрађени су на више од 50 страница. Проблему преране ејакулације овај пут посвећена је једна цела страница.

Сведоци смо важног периода у историји импотенције и њеног лечења. Научна сазнања о узроцима и прикладном лечењу ерекцијске дисфункције расту експоненцијално. Убрзавањем открића нових сазнања људи су полако дошли до новог разумевања појаве ерекције, те до неколико једноставнијих и прихватљивијих начина лијечења.

Несумњиво најучинковитији и најједноставнији модерни начин лечења ерекцијске дисфункције јесу таблете базиране на силденафил цитрату - виагра, цијалис, левитра...