ИСПОВЕСТ МАЈКЕ ДЕЧАКА КОЈИ СЕ УБИО: Два дана пре смрти Махир ми је тражио да му нешто обећам!
Гледали су заједно прилог о Алекси из Ниша.
Мајка трагично преминулог 14-годишњег Махира Раковца упутила је јавности и медијима још једно писмо у којем се присећа појединости из последњих дана проведених са сином, али и упозорава на стравичне последице вршњачког насиља.
ИСПОВЕСТ ОЦА ДЕЧАКА КОЈИ СЕ УБИО: Сумњам у причу да су Махира злостављала деца
- Трагична смрт мог четрнаестогодишњег сина Махира погодила је све нормалне људе, као што је и мене погодила исто тако трагична смрт прекрасног дечака Алексе из Ниша. Прилог о тој трагичној смрти дечака и околностима гледали смо Махир и ја заједно. Плакала сам гледајући сломљеног оца, а мој Махир гледао је мене и рекао: Мама, можда му је сад и овако боље. На то сам му одговорила да нема тог проблема који се не може решити и да самоубиство не може бити решење. Он ми ништа више није рекао. У тишини смо одгледали цели прилог. У суботу, два дана пре него што ће мој Махир направити исто то, провео је са мном, уместо с пријатељима иако је та субота била прекрасна.
Постед by Правда за Махира он Wednesday, January 6, 2016
У писму каже да јој је помагао у кућним пословима, као и да јој је припремио чај, иако то иначе не ради радо. Након тога сели су заједно за сто, преносе босански медији.
МРАЧНЕ ТАЈНЕ ЕЛИТНЕ ШКОЛЕ: После самоубиства које је потресло регион ђаци проговорили о мучењима!
- Он је искористио ту прилику да затражи да једно другоме дамо једно обећање од којег се и данас следим, а то је да: онај ко остане жив настави са животом. Наравно, као и свака мајка ухватила сам се приче о томе како постоји одређени ред у смрти: прво је умро мој дјед, за којег сам била везана, па моја мама, за коју смо обоје били везани, па ће доћи време на мене итд. Међутим, Махир ме ту прекинуо. И тражио да једно другоме обећамо наставак живота ма шта било. Тада нисам знала да се мој син, уствари, свиме што је тада говорио опраштао од мене. Сад то знам. Зашто се одлучио на тако радикалан чин и зашто ми није рекао – помало сазнајем.
Живи завиде мртвима
- Мени остаје да, као мајка, сугеришем политику промене у медијском простору: изађите из завере ћутње и почните истраживати. Због деце која долазе. Нема тог интереса који би био изнад дечијег живота. Изгледа да је мој Махир јако добро знао где живи. Дошло је наговештено вријеме – кад живи завиде мртвима - каже Махирова мама.
Махирова мама каже да насиље које је претрпео, било је више него свирепо, деформисало га је као личност и учинило да не верује никоме. Јер, ако вас школски другови из чисте обести сваки дан две године, и у школи и код куће системски, емоционално, психички, физички, па и сексуално уништавају – почињеш о себи мислити да си ништа.
СТАТУС КОЈИ ГАЂА У ДУШУ: Нисте велики, много сте мали и дотакли сте дно дна!
- Нисам се добро осећала те суботе, након разговора с њим, а у недељу је цели дан био у својој соби. Уверавао ме да нема времена да изађе јер се припрема за тест из математике. Поверавала сам му. Који родитељ не би?
Прича о Махиру, Алекси, Луки, Харуну, Ђанију и другој деци је, управо зато, прича о немоћи и безнађу. Изгледа да је Махир знао да не постоји начин да се свирепост поништи. Тим прије, што га стари „школски другови – злостављачи“ нису оставили на миру ни кад је прешао у другу школу.
