ИСПОВЕСТ РОБИЈАША: "Једном затворенику су копали по анусу! Нису ништа пронашли иако је био 'пун'!"
Робови - тако смо се међусобно у затвору звали - имају право на једно туширање недељно. Сви се уз то перу у ћелијама, а чувари то допуштају. Станеш над чучавац, пластични врч за чај напуниш водом и поливаш се.
Затвореник из Загреба (28), бивши дилер марихуане, робијао је две године у Реметинцу и Глини. Данас је запослен као достављач.
Ово је његова исповест:
"Добро се сећам тог тренутка, једног јутра у априлу, кад ми се променио живот. Стајао сам у реду у пекари, имао сам кључеве од стана, два мобилна телефона и нешто новца. С леђа ми је пришао високи мушкарац. Искрено, уопште нисам приметио да је ушао за мном. Загрлио ме десном руком, око врата. Пре него сам се снашао стегнуо је стисак, повукао ме према поду, а другом руком показао ми полицијску значку.
Све сам признао, али никога нисам цинкарао. Питали су ме, наравно, али рекао сам им да нећу. Оставили су ме на миру.
Било је то почетком 2012. Имао сам 25 година. Прва три дана провео сам у притвору на Ораницама, након тога су ме преместили у Реметинец у истражни затвор.
До тог тренутка о затворима сам знао само из филмова. Бојао сам се најгорег. А кад оно, момци унутра гледају ТВ, полуфинале Лиге шампиона. Не могу то описати, то олакшање.
Робија
Прва ћелија била је скучена, са седам кревета, металних, војничких претпостављам, на спрат, око којих су били нагурани метални ормарићи које унутра зову касете.
У углу су чучавац и лавабо ограђени зидићем, у који се улази кроз покретна врата, као у салону. Сакривен си од погледа, али сви се мириси осете.
Чучавац смо редовито користили за туширање. Робови (тако смо се међусобно у затвору звали) имају право на једно туширање недељно у заједничкој купаоници. Добијеш неколико минута за прање, сапуњање и испирање. Нема одуговлачења, нема срама.
"Имаш ли новца?"
Али те прве вечери у Реметинцу, нисам знао што ме чека.
Упознао сам се с цимерима. Један је лежао због серије крађа, један због дроге, један старији због породичног насиља, а један је наместио пет милиона куна лажних кредита.
Момци су ме питали јесам ли добро, јесам ли гладан, требам ли шта, па су извадили нешто хране из својих касета. Следеће питање: зашто си унутра? Одмах следеће: имаш ли новца?
То су прве лекције које сам научио. Искреност и новац. Нема муљања, а новац и онако отвара свако друштво. Папирна оптужница у истражном затвору је као особна исказница. Ја сам своју носио посвуда. У ћелији свако своју стави на стол. Да видимо ко је ко, буразеру.
Уосталом нисам педофил, нисам имао због чега да се срамим. Такви, разни силоватељи и насилници, у затвору су увек на мети. Али јако добро су заштићени, чувари на њих посебно пазе, не можеш им ништа.
Пут за Глину
Једног јутра у петицу је ушао чувар и прозвао ме. Ставили су ме у марицу, и знао сам - идем у Глину.
Док сам робијао у Глини, умрла ми је мајка, била је болесна и боље да се више није мучила. Пустили су ме на њену сахрану. Имам брата и сестре, а једна се бринула о мени. Имала је мало дете и била трудна. Рекао сам јој: немаш ауто, немој да се мучиш и долазиш у посету. Доћи ћу ја код тебе кад добијем слободан викенд.
Шверц
У затворима је пуно шверца и трговине. Никад нисам видео или чуо да то раде чувари, али ствари функционишу овако: робови који добију излаз на који сат нађу се с пријатељима и од њих добију робу, углавном је то "спице" (синтетичка марихуана оп.а.) ставе то у кондом и сакрију га у анус. Но, ако чувари нешто посумњају, воде те лекару у Сисак који ти прегледа анус. Знам за случај дечка који је био пун свега, и лекар га је прегледао па опет ништа у њему није пронашао.
У Глини сам се научио раду. Некад ми је било незамисливо устати ујутро и ићи на посао. Али овде то мораш. И ту сам навику задржао. Сад кад сам изашао, пријатељ ме запослио као достављача. Људи су говорили: види га, неће дуго издржати. Али јесам. И радим.
Пријатељице ми кажу да сам из затвора изашао као машина. Научио сам да размишљам, имао сам времена сабрати мисли. Средио сам се. И кад сам изашао, осећај слободе ме преплавио. Било ми је тешко да се концентршем.
Пребучно, превише обавеза, превише људи. Али успео сам.
Првог дана слободе био сам као звер, адреналин ми је скакао по кичми, имао сам невероватну вољу за животом. Нема те дроге или пића који ће то заменити, пише "Јутарњи лист".