ИСПОВЕСТ СРБИНА КОЈИ ЈЕ ПРЕЖИВЕО ЕБОЛУ: "Лагао сам мајку да сам добро, а УМИРАО сам!"
Када су ми саопштили да имам еболу, нисам веровао да ћу преживети. Закорачио сам у неповрат и не знам како сам победио, започиње причу Београђанин М.С. (26), који се, помажући оболелима од еболе у Сијера Леонеу, и сам инфицирао овим вирусом.
Сада је добро. Вратио се у Африку, где ради у оквиру италијанске невладине организације и пружа бесплатну медицинску помоћ људима у земљама погођеним епидемијама или ратом. Његова прича почиње 17. фебруара ове године. Тога дана није се осећао добро. Био је малаксао и имао повишену температуру, али је отишао да ради ноћну смену. У договору са лекарима урадио је тест на маларију, који је био позитиван. Два дана од отпочињања терапије било му је још горе. Није могао да једе, пије, све га је болело, а температура му је расла.
“Нисам ни у једном тренутку помислио да је ебола. Иако сам се две недеље пре тога убо на иглу зараженог, сматрао сам да је проблем у терапији. Одговорни из тима су ипак инсистирали да урадим тест на еболу”, прича М.С. за Блиц.
Температура му је била преко 40, имао је главобољу толико јаку да је мислио да ће му глава експлодирати. Једва је могао да направи неколико корака. Ради сигурности укућана време је проводио у својој соби. Тог 19. фебруара урађене су му анализе. Резултати су стигли негде после подне.
“Иако сам био сигуран да немам еболу, сваки шум око мојих врата ме је узнемиравао. Када сам чуо куцање и ‘ајде ако можеш дођи’, био је знак да нешто не ваља. Једва сам отворио. Видео сам забринуто лице особе која ме је тестирала. Све ми је било јасно. Од изнемоглости и забринутости спустио сам се поред врата. Покушао сам да им то не покажем, да будем ведар”, објашњава М.С.
Понуђено му је да одмах буде транспортован у Рим, али је то одбио. Жеља му је била да га одведу у центар где је радио.
“Јавио сам мајци шта се дешава, као и најближим пријатељима. Лагао сам себе и њих да сам добро, а плашио сам се да ми је то задњи контакт са њима. Осећај се не може описати. Знате шта вас чека, а они који су вам најбитнији нису крај вас”, препричава М.С.
Мало тога се сећа док је лечен. Био је успаван. Али оно што му је остало у сећању су уплакана лица колега покривених скафандером и маском.
“Делић који памтим је мој рођендан. Накратко су ме пробудили да би ми отпевали рођенданску песму. Опоравак после буђења је прича за себе. Халуцинације, болови, повраћање, проблеми са дисањем. Захваљујући леку који ми је фирма обезбедила и подршци успео сам да преживим. После седам дана први пут сам се чуо са породицом и пријатељима”, каже М.С. кроз сузе од узбуђења због присећања на тешке тренутке.
