ИСПОВЕСТ ТИНЕЈЏЕРКЕ: Била сам школски силеџија док нисам постала жртва

Када сам била у петом разреду имали смо другарицу, звала се Гордана, која је била ниска и пунија, и још плава и бледа, као албино. Као и ја, била је тиха, оперисана од спорта, и препуштена на милост и немилост Марије, Биље и Зорице, популарних девојака у нашој школи у предграђу. Понекад, у време великог одмора, приморавали су је да трчи по спортском терену, уз повике: "Трчи, Гоцо, трчи!" Нису могле да дишу колико су се смејале.

И Гордана се борила за ваздух, из других разлога. Очи су јој биле пуне суза, али је настављала да трчи колико год да су је терале. Када би јој дозволиле да стане, она се смејала заједно са њима. Са нама, у ствари. Јер, и ја сам се смејала док сам је гледала како се мучи, иако сам знала да то што јој раде уопште није смешно.

У средњој школи, схватила сам да су ове шале биле малтретирање и иживљавање, класично силеџијство и престала сам да оправдавам Марију, Биљу и Зорицу. Међутим, када сам у првој години средње почела да се забављам са Бојаном, те "шале" су поново постале збуњујуће.

Развила сам тада мрачан, саркастични смисао за хумор. Понекад мораш да исмеваш сјебане ствари на свету - укључујући и разлоге због којих су људи зли једни према другима - или ћеш постати депресиван. То је био мој механизам одбране.

Дружила сам се са вршњацима који имају сличан смисао за хумор, и правили смо зврчке једни другима - углавном безопасне ствари. Бојан ми је, када смо почели да излазимо, често говорио како треба да се опустим. Стално је то понављао.

Први пут је било одмах на почетку, око три недеље наше врло напете везе. Излазио је са мојом пријатељицом Миленом пре мене и она је оставила играчку код њега, мислим да је био плишани меда. Замолила ме је да јој то вратим и ја сам му то рекла. Када сам стигла у школу, он је донео спаљену играчку и написао је неке глупости на њој. Писало је "твороглава". Хтео је да увреди Милену, зато што је недавно изблајхала косу.

- То је шала и заслужује је - рекао је Бојан. Натерао ме је да јој вратим играчку и умирао од смеха док је из прикрајка посматрао изразе на њеном лицу. Само што нисам заплакала, а он је опет рекао: "Опусти се!"

Једном су ми неки момци добацивали из кола. Хтела сам да им шутнем аутомобил и затражила сам од Бојана да ме брани. А он ме је подигао на раме, подигао ми сукњу и показао моје гаћице свима у крају.

Када ме спустио, већ сам плакала.

- Зашто си то урадио? - питала сам.

- Зато што је смешно. Опусти се - одговорио је. 

И ја сам се смејала. Исто као ономад када се Гордана смејала заједно са силеџијама Маријом, Биљом и Зорицом. Смејала сам се, јер сам се осећала ужасно и понижено и нисам хтела да се види.

После шест месеци везе, било је много таквих шала. Њему је било смешно, а мени одвратно. Правдала сам га, а он је понављао да сам луда и да немам смисла за хумор. И ја сам му, глупача, веровала. 

Раскинули смо на крају прве године, и коначно сам схватила да су његове шале биле силеџијске.

Тако сам сасвим изгубила смисао за хумор. Мрзела сам и саму реч смешно. И некад стварно није "смешно" него је "идиотски". Људи тако на нама лече своје фрустрације, несигурности и комплексе. Претерамо и постајемо силеџије. Или жртве.   

Морала сам поново да учим да се смејем. Гледала сам серије као што су "Симпсонови". Дружила се са добронамерним људима. Никада ме нису понижавали, као Бојан.

На крају, схватила сам да сам преосетљива према пакосним људима. Треба наћи средину.

Прошло је девет месеци откад смо раскинули, а ја сам чула да је Бојан скинуо панталоне и гаће неком детету, насред препуног трга. Овога пута нисам желела да прећутим. Написала сам му писмо и рекла му да се понаша као силеџија. Он се бранио рекавши да је њему све то јако смешно. 

Када сам му се успротивила, коначно сам нашла границу и проценила шта је смешно, а шта малтретирање. И коначно сам поново могла да се смејем.