ИСПОВЕСТ УСАМЉЕНОГ БАБУШКАРА:‭ ‬Рибо моја,‭ ‬зашто ме не волиш‭?! (ФОТО)

На мојим штаповима за пецање,‭ стоји ‬само паучина и‭ ‬сећање на дебеле бабушке,‭ ‬које се копрцају на удици,‭ ‬од прошлог лета.‭ ‬Дивне,‭ ‬лепе бабушке.‭ ‬Нека је проклет свако ко каже да‭ ‬су оне‭ "‬коров‭" ‬у српским рекама.‭ ‬Коров,‭ ‬мало сутра.‭ ‬Какве,‭ ‬бре,‭ ‬српске реке‭? ‬Нема живе рибе на километар,‭ ‬а камоли моје бабушке!‭ ‬Да нисам ја крив за то‭?

Нећу данас да кукам.‭ ‬Спаковао сам штапове,‭ ‬купио црве и глисте.‭ ‬Купио три литре бензина.‭ ‬Узео две литре пива.‭ ‬За прихрану,‭ ‬други пут.‭ ‬Понестало пара.‭ 

‬Ма,‭ ‬ако риба‭ ‬хоће да дође,‭ ‬доћи ће,‭ ‬то и сомџије знају.‭ ‬И баш ме брига,‭ ‬право да вам кажем.‭ ‬Ко није пецао,‭ ‬ко није осетио свежи пролећни поветарац на лицу,‭ ‬тај не зна шта је љубав,‭ ‬и природа.‭ ‬Па кад заигра пловак,‭ ‬а теби заигра срце,‭ ‬као при првом пољупцу,‭ ‬са језиком.‭ ‬Нека милина те обузме.‭ ‬Почнеш да лучиш хормон ендорфин,‭ ‬познатији и као хормон среће.‭

Е,‭ ‬ако је бабушка коров,‭ ‬онда сам ја чистач.‭ ‬Треба држава Србија да ми уплати неко пензионо,‭ ‬што чистим реку од бабушке.‭ ‬‭

Кога да позовем,‭ ‬да ми прави друштво‭? ‬Нема више пријатеља за пецање.‭ ‬Неко ради,‭ неко је лењ, ‬неко је заузет.‭ ‬Идем сам,‭ ‬шта ме брига.‭ ‬Кад загризе моја бабура,‭ ‬па кад је помазим по крљуштима,‭ ‬мени довољно.‭ ‬Као да руком преко женског бедра прелазим.‭ ‬Мало човеку треба да буде срећан.‭

Стигао сам колима у марину на Ади Циганлији око‭ ‬10‭ ‬сати.‭ ‬Зубато сунце,‭ ‬али џабе.‭ ‬Од‭ ‬топлог‭ ‬поветарца што љуби као успаљена жена,‭ ‬ништа.‭ ‬Ударио ветар преко Саве,‭ ‬па кида.‭ ‬

Е,‭ ‬тачно сам знао,‭ ‬кунем ти се‭! ‬Само мени може да се догоди да изађем на реку после четири месеца зиме,‭ ‬и да ме шиба пуста кошава.‭ ‬И још ми на ову муку само треба нека будала да дође и каже:‭ ‬"Слушај,‭ ‬јуче је радила као блесава‭!" ‬То је сваки пецарош чуо бар‭ ‬1.000‭ ‬пута.‭ ‬Да си дошао јуче да пецаш,‭ ‬однео био‭ ‬20‭ ‬кила бабушки кући.‭ ‬То је стварно да полудиш.‭ ‬Какви лажови‭!‬

Дакле,‭ ‬удара ветар,‭ ‬баш на мој пецарошки дан одлучио је да се издивља за све паре.‭ ‬Е нека,‭ ‬удри,‭ ‬ветре,‭ ‬преко јетре,‭ ‬што каже Баја‭! ‬Ја знам да ме моја бабушка чека доле.‭ ‬Забацио сам једну дубинку,‭ ‬са дебелом глистом на удици.‭ ‬И један пловак са два црвића,‭ ‬за случај да су моје дебеле‭ ‬бабурице‭ ‬већ изашле на обалу.‭ ‬Сада остаје оно најслађе.‭ ‬Чекање.‭

Прошло је‭ ‬45‭ ‬минута.‭ ‬Ни макац.‭ ‬Бемти ветар,‭ ‬сузе ми тера на очи.‭ ‬А кад би само једна ударила,‭ ‬да живнем.‭ ‬Или бар три од кило,‭ такозване "‬лопатаре"‬.‭ ‬Знаш како моја жена воли да их донесем кући.‭ ‬Каже ми:‭ ‬„Данас личиш на Џека Николсона‭!‬“,‭ ‬док их чистим изнад судопере.‭ ‬А после‭? ‬Милина.‭

Прошло је већ два сата.‭ ‬НИ ТРЗАЈ,‭ ‬НИШТА‭! ‬Бар пловак да удари,‭ ‬ма јок.‭ ‬Каква је ово земља,‭ ‬кад усред марта дува кошава кроз кости,‭ ‬а‭ ‬ни кедер неће да удари‭! ‬Јер,‭ ‬пецање ти је као живот.‭

‬Прво кренеш да ловиш штуку,‭ ‬сав храбар и сигуран у себе.‭ ‬А штука те не ферма два одсто.‭ ‬Онда кренеш на бандара,‭ ‬па и он одлучи да те избегава.‭ ‬А онда кажеш:‭ ‬„Ех,‭ ‬шта бих дао за једног кедера‭!“‬ То ти је човек и онда буде крај.‭

Тмурне су ме мисли ухватиле.‭ ‬Бар да имам неко друштво.‭ ‬Највише бих волео да пецам са Миком Аласом,‭ ‬мање познатим као Михаило Петровић.‭ ‬То је онај‭ ‬генијалан математичар и још бољи пецарош, умро 1943. године.‭ ‬Причам ја са њим,‭ ‬често.‭ ‬Само га призовем и питам:

-Мико,‭ ‬како си постао алас‭?

-‭ ‬Ма пусти,‭ ‬не бих се ја бавио математиком,‭ нисам планирао уопште.‭ ‬Купио бих чамац и ловио рибу Дунавом,‭ ‬док не умрем. 

Тако мени прича Мика.‭ ‬Питам га шта је користио за мамац за сома,‭ ‬а он ћути,‭ ‬курва.‭ ‬Али добар је друг,‭ ‬па му праштам.‭

Избија трећи сат на води.‭ ‬Ни пловак ни дубинка се нису померили.‭ ‬Пролази неки чича и гледа ме,‭ ‬онако самог и тужног.‭ ‬Видим да му је жао.‭ ‬И каже:

- Ма нема још ништа бато.‭ ‬Ја држим две‭ "‬Балерине‭"‬ у води већ седам дана,‭ ‬ни да пипне.‭ ‬Што не пробаш штуку‭?

- Немам кедере‭ (‬за лаике: живи мамци,‭ ‬мале рибе‭)‬.

- Е,‭ ‬онда немој да се надаш.‭ ‬Ајд,‭ ‬уздравље.

Ето, сваки пецарош је уједно и експерт. Сад је и мени јасно.‭ ‬Нема моје бабушке,‭ ‬још се пробудила није, смета јој хладноћа.‭ ‬Биланс:‭ ‬тукле су ме буре са Саве,‭ ‬ни кедера нисам упецао.‭ ‬Тако то бива.‭ ‬Понекад,‭ ‬ни кедер да се ухвати,‭ ‬а ти би га волео као бабушку.‭ ‬Да ово жене ‬знају, другачије би размишљале, док не буде касно.

Пакујем штапове,‭ ‬поражен.‭ ‬А кад смо већ код жена,‭ ‬шта ће моја да каже‭? ‬Опет ја празних руку са пецања.‭ ‬Неће она да замери.‭

Жене су,‭ ‬као моја бабушка,‭ ‬трпељива бића.‭ ‬И мораш да их загрејеш пре него што‭ ‬кренеш да их пецаш.‭