Истина о гладијаторима

Гладијатори су били борци који су редовно тренирали, а вешта гурања, измицања и парирања која су изазивала одушевљење публике, нису била ништа друго него добро увежбани потези. Историчари ове борбе пореде са данашњим бокс мечевима – само што уместо рукавица, борци имају мачеве.

Гладијаторске игре су биле целодневни догађај.

Дан би увек почињао представама са животињама које су највише подсећале на исценирани лов. После тога, током паузе за ручак, обавиле би се јавне егзекуције криминалаца осуђених на смрт који су могли бити убијени на разне начине: од разапињања на крст, до бацања лавовима.

Након бруталног смакнућа у којем је публика јако уживала, дошао би предах уз неки комични скеч или чак и плесну тачку.

Тек би се у послеподневним сатима у арени почели појављивати гладијатори, носећи богато украшене оклопе и штитове, попраћени звуковима бубњева и фанфара.

Борбама су присуствовале и судије које су имале право да зауставе борбу у било ком тренутку, и да врате гладијаторе на почетне положаје. Судије су такође имале право и да прогласе нерешен резултат.

Ланисте, људи који су куповали, продавали и бирали нове гладијаторе били су најважнији фактор овог крвавог спорта. Они су гладијаторе изнајмљивали за борбе, али пре тога су их водили у гладијаторске школе, обучавали, добро хранили… Он је у своје гладијаторе улагао јако много средстава.

Ланиста је био толико моћан да је углавном он био тај који је одлучивао о животу гладијатора, а не публика или организатор. С обзиром да су ланисте улагали новац у своје борце, њима није било у интересу да их изнесу мртве или превише рањене из амфитеатра.

Анализом 100 гладијаторских борби из 1. века, утврђено је да је само 19 од 200 гладијатора изгубило живот у арени. Они су једноставно били превише драгоцени да би умрли.

(zanimljiveinformacije.com)