Историјат наочара.

Нико са сигурношћу не мозе утврдити када су настале наочаре и од када су у употреби. Спомињу се имена двојице људи - енглез Бејкон, године 1290., и италијан Алесандро 1300 године. Претпоставља се да су ови људи били укључени у рад цркве. У оно време та два конвексна кристала монтирана на нос слузила су им за рад у њиховим рукописима и препискама. 1268. године енглески филозоф Роџер Бејкон је први споменуо употребу наочара.

У древној Кини лупе су уграђиване у оквире још у десетом веку. У Европи Италијани су били први који су користили наочаре у својој изворној функцији. Постоје доста портрета из средњег века који људе сликају са наочарима. Прве бифокалне наочаре направљене су по захтеву Бенџамина Френклина 1760. године. У почетку стакла су рађена за кратковидост и далековидост. Тек крајем 19. века почело се са коришћењем цилиндричних стакала за решавање астигматизма..

Раније је било разних модела: монокл (једно стакло у металном округлом раму које се физички дрзало мишићима око ока), цвикери (два округла стакла у металном оквиру која су се носила на носу), дамски једнокл (имао је једно стакло у раму различитог дизајна са металном, пластичном или дршком од слонове кости који су даме стављале и скидале по потреби, а у складу са манирима тадашњег света).

Каснији развој наочара у двадесетом веку убрзава се и развија по потребама људи и по идејама свих светских дизајнера. До данашњх дана наочаре трпе само мање козметичке и естетске промене, али своју форму и материјале углавном задржавају, преноси lensoptic.com.