ЖАЛИЋЕМО АКО НАМ И ОН ОДЕ: Револуционарни изум младог Србина промениће пољопривреду!

Док његови вршњаци мисле о првим љубавима, игрицама и боре се са тинејџерским проблемима, Никола Тепић (18) размишља како да спаси нашу планету од пропасти. Иако није главни јунак апокалиптичне приче, овај Калуђеричанин је написао веома напредан пољопривредни и еколошки пројекат. Нашао је начин да биљке расту брже и боље, а са мање ђубрива и воде. Док га у Србији само потапшу по леђима, странци би радо индустријализовали ову идеју.

На Интернационалној конференцији младих научника у Измиру ове године за његов патент заинтересовао се и руски научник.

"Да ли је неко то примењује у Србији?" - било је питање професора са "Ломоносова" из Русије. Занимало га је да ли је већ неко то имплементирао и радио у Србији за коју се зна да је пољопривредна земља. Физичар из Холандије који има огромне фарме оставио му је контакт, јер је заинтересован да тај систем разради на својим пољанама.

Када треба да се подрже овакви таленти у Србији, и у крајњем случају искеширају макар путни трошкови за такмичења, сви се завуку у мишје рупе. Сви се жале на тешку финансијску ситуацију, а Никола примећује да можда млади научници угрожавају нечији положај својим знањем.

- Једног дана, надам се, ова идеја ће да се индустријализује. Волим да истражујем, не волим да узимам здраво за готово нешто што је опште прихваћено и познато, већ копам, тражим даље, увек сам знатижељан да се нађе нешто ново.

Тако је почело са овим радом којим је ишао у Турску. Седео је у дворишту, и док су бака и дека нешто радили у башти и бацали ђубриво, рекао је "еурека"!

- Запитао сам се колико биљка процентуално успе да искористи ђубриво које се баци и дошао сам до податка да од 40-70 процената продре кроз земљу, дакле биљка буквално не искористи те хранљиве материје. Притом, све те материје одлазе до подземних вода, водених токова, а то изузетно загађује воду и подземну воду, што одлази у реке.

Истраживао је како се могу сачувати те хранљиве материје. Писао је рад уз помоћ ментора на Факултету за физичку хемију, са професором и деканом Боривојем Аднађевићем. Равно било којем професору са факултета, Никола барата стручним изразима као тата-мата, али од његове приче се не губи концентрација, јер лепим и јасним говором држи пажњу, и врло добро познаје материју.

- Главни циљ ми је био да нађем начин да успорим то отпуштање. Направио сам зато капсуле од алгината, целулозе и хидрогела. Када се УРЕА (ђубриво) инкапсулира, односно убаци у ту куглицу, она полако излази из те куглице и храни биљку. Постоји податак да ђубриву треба 18 секунди да се раствори у води, а овиме се око 12.000 пута продужио тај период отпуштања што је на неки начин перпетум мобиле, готово стопроцентна искоришћеност. Тражио сам супстанце које имају могућност апсорпције, односно упијања воде. Дакле, осим што из тих капсула излазе хранљиве материје, оне упијају воду и после одређеног времена је отпуштају и заливају корен. Тиме се смањује потреба количине унесеног ђубрива, и смањују се потребе наводњавања.

Другде би се вероватно велике компаније утркивале да купе овај патент и да га примене у својим компанијама. Направити са 18 година овакав пилот пројекат, некима то не успева ни са много више година. Иако иде у школу, Никола није само теоретичар, он је ово већ потврдио у пракси, и функционише!

- Радио сам са својим менторима на "Институту за биолошка истраживања Синиша Станковић". Око три недеље сам пратио прогрес засађеног грашка у седамдесетак кућица. Заливао свака четири дана и мерио влажност. Увидео сам да осим што одржавају влажност, биљке засађене са капсулама су израсле више него оне без капсулица, 39 центиметара је била висока биљчица са капсулама, а она без - само 10. Инкапсулирање подстиче бржи раст биљке и боље искоришћавање воде и хранљивих материја. А са друге стране не загађују се водени токови и смањују се  и трошкови,  што је исплативо и економски и еколошки - јасан је Тепић који проводи и по четири и више сата дневно путујући на тренинге и у школу.

Иако је кренуо у школу са годину дана млађом генерацијом, “шиша” са својим успесима и далеко старије људе! Пошто је рођен 27. децембра, са 7 и по година је први пут сео у школску клупу. Николин старији брат Милан Тепић је на међународној конференцији у Индонезији освојио сребрну медаљу, а после основне школе је имао преко 50 освојених медаља са градских, републичких и општинских такмичења.

- Волео бих да људи више цене у Србији науку. Да цене оно што млади људи раде јер има безброј беспрекорних радова, не само мој, већ и други који не изађу у жижу јавности него остану у неким фиокама, а можда вреде милионе - помало разочарано закључује Никола и истиче да ће их пре неко од странаца извући из те фиоке него неко одавде.

Овај плесач репрезентације, физичар, географ и еколог сматра да нисмо еколошки освешћени.

- Недавно сам читао лектиру "Старац и море", што је одавно написано, а још тад се помиње екологија, а дан данас да овде кажете некоме - животна средина, екологија - помисли на смеће, ђубре, на неку прљавштину. Заправо, екологија има широк дијапазон применљивости - примећује Никола чија је породица практично "побегла" од градске вреве.

Понекад га привлачи идеја да оде преко, али је врло вероватно да ће се уписати само на мастер студије, па се вратити у Србију.

- Није да ме не привлачи живот у иностранству. Мислим, све нас привлачи донекле, али моја је идеја да останем у Србији и подигнем неки део науке на виши ниво. То ми је главни циљ, али можда ће бити нека компанија која ће све то препознати, као што је случај са овим радом.

Овај зналац налази снаге да настави и “гура” своју причу, иде у школу, на плес, пише научне радове и иде на такмичења иако учење и писање радова често ради у аутобусу.

- Некад се запитам - чему све ово - сад је крај школске године, ноћима не спавам, питам се зашто ја све ово радим - помало снуждено и забринуто примећује Никола којем овде многи само кажу - све је то лепо што си ти освојио момче - и потапшу га по рамену.

- Људи су буквално незаинтересовани, понекад понеко покушава да саботира то све на неки начин, и онда ме то заиста разочара. И само такве ствари могу да ме пошаљу из ове Србије. То је тако нажалост, неће се у скорије време променити. Али се и даље надам да хоће...

Чиста слатка вода данас је један од највећих светских проблема. Годишње 10 процената воде коју Земља потроши оде управо на наводњавање. Ту могу помоћи Николине капсулице које се стављају у земљиште.

- Драго ми је што је у Турској комисија препознала квалитет рада. То и је највеће искуство у животу. Када добијеш огромну бину и пано од 3x4 метра где те посматрају професори и публика.

Родитељи му ни у једном тренутку нису захтевали нешто. Никада му нису рекли да мора да има све петице, нити да мора да успе, већ су му говорили "довели смо те донекле, на теби је све остало". Све је радио својевољно, имао је личну мотивације и жељу.

- Понекад сам себе питам да ли сам нормалан. Не знам одакле ми у тим тренуцима снага. Десет месеци рада, а око 6-7 месеци интензивног рада. И до фебруара док нисам однео узорке на анализу, мени је пројекат или у потпуности успео или у потпуности пао. Тек кад сам видео резултате видео колико је то што сам урадио изузетно. Није лако остати увек сав свој када се бавиш са више ствари. Има и успеха и падова, и нервозе и бриге, и труда, тренираш изнова и изнова. 

Нама делује сасвим нормално, иако се често каже да су генијалци помало и фијукнути. А то да ли смо ми луди да пустимо да оде генијалац који реално жели да остане у земљи, остаје да видимо. Свако би сада волео да је Тесла њихов, а завршио је у иностранству, сам и на рубу сиромаштва.

Уколико вам је ово било занимљиво, сазнајте нешто више о још једном генијалцу који је далеко сигурнији од Николе да оде из Србије, а бави се криптографијом и програмирањем, и обећава да ће да "провали" у Пентагон (више о томе на ОВОМ линку)