ЈУГОСЛАВИЈА: Грешка што је створена или грешка у начину стварања

После два велика рата у коме су њени народи учествовали на различитим странама, након превише проливене крви и угашених живота, о држави Јужних Словена тешко је говорити а не бити испостављен баражној ватри двеју поларизованих скупина, једних који Југославију воле, других који је презиру, једних који су монархисти, других који су комунисти, једних који су Срби, других који су "они други".

Ипак, у ту су државу генерације наших предака уложиле много пре њеног стварања, али су улагали много и након што је проглашена и као таква заслужује осврт, што рационалнији, јер је важан и свеж део наше прошлости. 

Краљевина Србија је 7. децембра 1914. донела Нишку декларацију и по први пут је званични Београд био за стварање заједничке државе са "неслободном браћом". Тај је потез био колико храбар, толико и незгодан. Храбар - јер је Србија била изморена Балканским ратовима и двема најездама Аустро-угарске (Церском, Дринском и Колубарском битком), а осмелила се да планира тако грандиозан подухват. Незгодан - јер  је Србија хтела да омеђи ливаде на које су и други бацили око, пре свих Италија, којој су пар месеци касније у форми Лондонског уговора, Британија, Француска и Русија зајамчиле Истру, део Далмације, Албаније и још тога.

СРБИЈА ПРЕД ПРВИ СВЕТСКИ РАТ

Победом у Балканским ратовима, Србија се изменила много више него што статистика говори. Да, она јесте увећана са 54.ооо на 87.ооо км2, односно са 3.ооо.ооо на око 4.5оо.ооо становника, али је Србија од земље у којој живе само Срби (99 посто 1910. године), постала не само етнички, већ и верски и културолошки разнолика - од 1913. у Краљевини је живело и преко 4оо.ооо Албанаца (28о.ооо само на Косову и Метохији), те 15о.ооо Турака.

Политичка елита није стигла да своју идеологију, реторику и понашање прилагоди новим условима, а већ је стигао нови рат, а за њим и ново ширење, заједно са новим другим људима. Након 1918, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била је дом 5оо.ооо Мађара, 5оо.ооо Немаца, преко 1оо.ооо Чеха и Словака, око 9о.ооо Румуна... На крају, не заборавимо 1.ооо.ооо Словенаца и преко 2.5оо.ооо Хрвата.

ШТО ЈЕ БРЗО, ТО ЈЕ КУСО

Завршетком Великог рата, српска војска и њена негде номинална, негде ефективна власт протезали су се од падина Карпата у данашњој Румунији до обода Алпа у Аустрији, те од Баје и Печуја до Дрима и Охрида на југу. Регент Александар Карађорђевић, као представник мишљења владајуће политичке елите у Србији хтео је унитарну државу и монархију, док је већина представника Хрвата и Словенаца желела федералну заједницу, по могућству у републиканском руху. 

Фактор времена ишао је на руку амбицијама Србије, а науштрб западних крајева. Наиме, крахом Аустро-угарске власти, ефемерна Држава Словенаца, Хрвата и Срба није имала реалну моћ, полицију, војску, органе који би одржавали ред и чинили је правом државом. Хаос су правиле пљачкашке банде, самовољници и остаци бивше војске (зелени кадар) којих је било, наводно, чак до 5о.ооо бројем.

Највећа опасност по Државу СХС била је Италија. За Лондонски уговор се знало преко годину дана, захваљујући Лењину који је открио Антантино дело, па су у Хрватској и Словенији схватали да италијанска војска, која је брзо напредовала обалом мора, циља да запоседне Трст, Истру, пола Далмације са готово свим острвљем. 

Рачунајући на Србију као мање зло, представници Државе су стигли у Београд и прихватили услове краља Александра и тако формирали Краљевину СХС. У то време, Срем, Војводина (Барања, Бачка и Банат) и Црна Гора већ су ступиле у састав Србије и као њен део ушле у нову монархију.

ПОПУЛИЗАМ И САМОПОУЗДАЊЕ КАО УЗРОК НЕСПОРАЗУМА

Србијом је доминирала Радикална странка Николе Пашића. Велики Баја био је политичка громада не само у земљи, већ и шире, јер је за собом имао огромно искуство политичке борбе, али и владања. Његова странка била је пионир политичког деловања познатог као популизам - метода који и данас доминира у Србији. Тада је исти био макијавелистичко средство да се купи подршка огромног бирачког тела (Србија је имала либералан приступ праву гласа у то време (жене ипак нису могле да гласају). Већина становништва није знала да чита и пише, па је њиховее гласове најлакше било купити великим речима, обећањима, митом, повлађивањем ниским страстима). Зато критички поглед на начин конструисања нове државе у Србији није успео да се помоли.

Радикалска власт и намере краља Александра једна су другу допуниле апропо начина зидања државе са Хрватима и Словенцима, а биле су појачане славодобитном еуфоријом, последицом величанствене победе над великим непријатељима, ослобођењем Отаџбине и запоседањем никад дужих граница. Захтеве и апеле друга два народа да се створи федерална држава није аргументовала снага оружја, као Србију, нити вековна слобода од странаца, те су њихови захтеви пренебрегнути. 

Као што су српски сељаци по изгону Турака, у време књаза Милоша, говорили да су турске спахије смениле српске (отуда изрека "Сјаши Курта да узјаше Мурта"), тако су и друга два народа, али и несловенске мањине у новој власти видели - туђу управу. Ма колико фамозни Мишићев спис краљу Александру био коришћен као антихрватска дескрипција, он може да послужи и као омен - свако жели да је свој на своме.

Наука "шта-би-било-кад-би-било" не постоји, па са њом ни питање "Да ли је могло боље" није нарочито релевантно. Оно што јесте јесу међусобни уступци, више разумевања а мање једностраности који су предуслов за добру комуникацију. На концу, ту је и српска изрека: договор кућу гради.

Краљевина СХС, односно Југославија је, популаран је штос, била окружена БРИГАМА (Бугарска, Румунија, Италија, Грчка, Аустрија, Мађарска и Албанија), али је очито њима била прожета и изнутра. Осим на самом почетку када је могло другачије.

Управо су сва неразумевања била узрок зађевица од самог рођења заједнице до њеног увенућа, 1991. године. Једини периоди стишавања били су последица репресивних поредака снажних личности, краља Александра и Јосипа Броза. У оба случаја, слабљењем, односно њихових нестанком, нације су кренуле стазом расправа и рата. Крви и мржње.