ЈУЛСКИ УЛТИМАТУМ-Документ немогућих услова!

ЗАХТЕВИ УЛТИМАТУМА

Аустроугарски посланик у Београду барон Гизл од Гислингена предао је у шест часова по подне представнику председника Владе и министру иностраних послова Лази Пачуу ноту упућену Влади Краљевине Србије. Ултиматум је тежио да унизи Србију, али и да оспори њену државност и независност. Написан је у десет тачака, а Аустроугарска је од Србије захтевала следеће:

1) Да спречи издавање публикација која подстичу мржњу и непријатељство према Аустроугарској.

2) Да моментално распусти организацију Народна одбрана, и да исто поступи и са другим организацијама које учествују у пропаганди против Аустроугарске.

3) Да из јавног образовања уклони све што би могло да служи или служи за подстицање пропаганде против Аустроугарске.

4) Да из војске и администрације уопште уклони све официре који су криви за пропаганду против Аустроугарске, а имена тих официра доставила би власт Аустроугарске.

5) Да прихвати учешће аустроугарских органа власти у сузбијању субверзивних делатности против Аустроугарске на територији Србије.

6) Да предузме судски поступак против саучесника Сарајевског атентата који су на српској територији, уз помоћ и упутства аустроугарских органа.

7) Да моментално ухапси две именоване особе које су уплетене у атентат по истрази коју је прелиминарно спровела Аустроугарска.

8) Да ефикасним мерама спречи нелегални пренос оружја и експлозива преко границе.

9) Да упути Аустроугарској објашњења поводом изјава високих српских званичника у Србији и иностранству, који су изразили непријатељство према Аустроугарској.

10) Да без одлагања обавести Аустроугарску о испуњавању ових обавеза.

СРПСКИ ОДГОВОР

Српска влада је условно прихватила све захтеве ултиматума, сем тачке број 6 која је захтевала мешање аустроугарских органа у судски поступак, јер би то представљало кршење устава и суверенитета Србије.

Одговор српске владе написали су Никола Пашић и Стојан Протић а лично га је као гест добре воље уручио у аустро-угарском посланству председник Владе.

Аустроугарски амбасадор је одмах по пријему упутио већ срочен одговор у ком се наглашава да Србија није на одговарајући начин одговорила на захтеве аустроугарске владе и да су односи прекинути, иако овај српски одговор представља пример дипломатске вештине и крајње попустљивости.

Влада Аустроугарске је након свега  у уторак, 28. јула 1914. године упутила обичном поштом телеграм влади Србије у ком јој објављује рат.

ПОЗАДИНА УЛТИМАТУМА

Још 1909. године владајући кругови у Бечу планирали су да војнички сломе Србију.

Конрад фон Хецендорф тадашњи начелник аустроугарског главног генералштаба руководио је израдом ратног плана који је има три приоритета:

1) случај Р (рат на источном фронту ) против Русије

2) случај И (рат на западном фронту) против Италије

3) случај Б (рат на балканском полуострву) против Србије и Црне Горе

Ослабљеној Аустроугарској није одговарала свеже стечена српска независност од Отоманског царства.

Рачунајући на то да је Србија исцрпљена претходним Балканским ратовима, они су само тражили повод за обрачун са њом очекујући лаку и брзу победу и поново оснаживање Аустроугарског царства. У том смислу Сарајевски атентат им је више него добро дошао.

МЛАДА БОСНА

Након што је Србија стекла независност, то је покренуло талас жеље за истим код комшијских земаља.

Атентат, који се у историји назива Сарајевски, догодио се приликом посете аустроугарског цара Франца Фердинанда Сарајеву, који је боравио у Босни и Херцеговини како би надгледао вишедневне војне маневре, који су се временски подударили са великим српским националним празником Видовданом.

Аустроугарска је за организацију атентата оптужила српску војску, шефа обавештајног одељења српске војске Драгутина Димитријевића Аписа и његовог помоћника мајора Војислава Танкосића и дала ултиматум Србији, иако није располагала ниједним материјалним доказом о учешћу званичног Београда у том догађају.

К.Б