КЕЛТИ ЈУЖНО ОД ДУНАВА: Знате ли да у Србији постоји ДРУИДСКО СВЕТИЛИШТЕ?

Легенда каже - када је Велики Ветрен на Јухору обавијен маглом, 14 пустахија силази у оближња села, отима тек стасале девојке и односи их на ветровити врх Јухора, а да то није само прича, уверио се и археолог проф. Милорад Стојић приликом проналаска оставе са опремом тог келтског коњичког ескадрона.

Да има истине у овој легенди, која је позната у свим пођухорским селима и која се са мањим варијацијама може чути и у Француској и другим подручјима која су насељавали Келти и коју је и сам чуо 1975. године, уверио се и археолог, проф. Милорад Стојић када су двадесет година касније ловци у потери за једним лисцем, наишли на оставу са опремом 14-чланог келтског коњичког ескадрона. Тако је Велики Ветрен на велика врата ушао у европску културу и археологију.

Испоставило се да је те 1997. године откривена највећа остава коњаничке и коњске опреме у келтском свету са више стотина предмета, укључујући 14 коњских жвала, исто толико копаља, украсних предмета..., од којих су се три пара те опреме издвајала квалитетом, обликом и израдом.

Из античких извора се зна да је келтска коњица била организована у тројке (тримаркисије). Структура оставе са Јухора, указује на могућност да је поменута тримаркисија заправо чинила предводнике четрнаесточланог ескадрона.

Даљим истраживањем археолози су схватили да се налазе на првом, правом опидуму - келтском утврђењу - јужно од Саве и Дунава. Опидум Велики Ветрен, каже Стојић, био је не само утврђење, већ и средиште власти и култа и економски центар са развијеном металургијом на шта указује више стотина предмета пронађених на овом локалитету. До тада се на Келте "рачунало" првенствено у Срему, Славонији и најужем делу Подунавља.

Јединственост овог налаза, лежи и у томе што су археолози успели да га повежу са конкретним историјским догађајем, што је реткост у археологији.

Наиме, на основу пронађених предмета и чињенице да је остава похрањена на брзину и да се по њу нису вратили они који су је закопали, закључено је да су ветренске "пустахије" потицале с почетка 1. века п.н.е, из времена осветничке казнене експедиције римског војсковође Корнелија Сципиона Азијагена, који је 84. године пре нове ере продро с југа, из Македоније, и Скордиске бацио на Дунавске аде.

Даљим археолошким истраживањима и на основу пронађених предмета - оруђа, оружја, украсних предмета, керамике, катанаца - дошло се до закључка да су се на Ветрену налазила утврђења из целе праисторије (изузев неолита), римског периода - на врху Ветрена налазила се римска стражара, средњег века, доба турске владавине (пронађени су новчићи из периода Бајазита ИИ) , аустроугарске окупације у XVIII веку, И и II српског устанка.

Разлог толикој "популарности" локације Велики Ветрен лежи у томе што се са највише тачке Јухора (774 метра) визуелно контролише приближно 1.000 километара квадратних и могуће је пратити кретање непријатеља.

Иако је једини очувани део каменог бедема на Ветрену недавно намерно уништен, а цео врх прекривен шумом и растињем, са стотинама јама које праве ловци на благо, по ободу Ветрена се још увек могу видети камени блокови постављени тако да сужавају улаз у утврђење и олакшају посао браниоцима.

Својевремено, на Јухору је пронађена и остава најпрепрезентативнијих бронзаних предмета у праисторији Европе - такозване шакасте гривне типа Јухор (уствари наногвице), као и бројно оружје, оруђе и украсни предмети из свих периода metallnog доба, што све указује да је Јухор и његов највиши врх, Велики ветрен, током целе прошлости имао изузетан стратешки значај. Више скупоцених бронзаних предмета указује да се на Јухору налазило праисторијско утврђење из 13. до 10. века пре нове ере. Занимљиво је да насеља из тог периода на оваквим узвишицама нису нигде регистрована у Србији.

Посебна занимљивост Јухора и Великог Ветрена је друидска пећина која је пронађена за време снимања документарног филма о остави с Великог Ветрена. На поду пећине пронађена је једна здела, копље и неколико гвоздених закивака.

"У први мах смо помислили да је у питању гробница, али смо тек касније схватили да је у питању друидска пећина, веома слична бројним друидским пећинама у западној и средњој Европи, тако да на Великом Ветрену имамо и светилиште које је уједно и најјужнији објекат те врсте пронађен у Европи", рекао је Стојић Танјугу.

Богата историја овог краја није, међутим, непознаница за ловце на благо који су добро опремљени детекторима, тако да је врх Јухора препун рупа и јама које су оставили иза себе у потрази за металним артефактима. Стојић каже да му је пријављено да је пре неколико година на Ветрену пронађена и остава са сребрним предметима који су завршили највероватније у рукама колекционара. У стручној јавности постоји велики интерес за проблематику овог локалитета али, на жалост, не и код надлежних финансијера, рекао је он. Стојић подсећа да Европску унију највећим делом чине државе које баштине келтску културу и да би и Србија требало више да се укључи у истраживања и презентацију келтског наслеђа са свог тла.

Док се то не деси, Велики Ветрен ће посећивати само ловци, планинари и, нарочито, ловци на благо.