Кренете ли од Земуна ка Петроварадину наићи ћете на ГРАД ВАМПИРА - Селену

Ноћ и тмина, тишина и језа - у таквим условима владају страшни демони. Немилосрдне крвопије оштрих очњака и незаситих гуша. Вампири, вукодлаци, чуме, здухачи, караконџуле, куге, вриштавци... Мрак је њихово царство!

Можда је то тако у холивудским филмовима, не и у Србији! Зато заборавите на згодне вампире који харају помрчином - добродошли у Србију, постојбину речи вампир и дом чудовишта која пију људску крв. Ако желите и смете да пођете у потрагу за немртвима, најбоље је да то урадите око десет ујутру. Кад се дан још рађа, а по народном веровању ни зло још не полази на починак. Завиримо у српску причу страве о легендарном граду вампира - Селени...

Легенда каже: у наизглед мирној Војводини, северозападно од Београда, налази се језиви град у коме владају вампири. У књизи "Речник имагинарних места" Бранка Кукића и Дејана Д. Марковића, под одредницом "Селена", стоји да се у овај страшни град ваља кренути око 10 изјутра. Дрски путник који жели да ремети мир вампира ће лако наћи Селену - до њега се може стићи из Земуна следећи стари аустроугарски војни пут дуж Дунава који води у Петерсварден (Петроварадин). После три четврт миље пута, предео ће се нагло променити. Олеандер, папрат, па чак и пшеница почеће да бледе. Тло, у почетку зелено и меко, постаће беживотно и тамно, као да је на њега пала киша од пепела.

Кад путник осети слабост, вртоглавицу и тежину на грудима, те зачује удаљено звоно које откуцава двадесет три пута - пред њим ће се указати Селена. У њеном центру намерник, потом, може видети велики кружни дворац на чијој се фасади мешају различити стилови - древни асирски мотиви, кинеске фантазије и замршене индијске шаре - који заједно подсећају на Вавилонски торањ, саграђен од бледог порфира познатог као "зелена вода".

На високим стубовима који окружују ову грађевину, налазе се различите статуе, међу којима и оне двадесет четири жене обузете загонетним страхом пред непознатим непријатељем. Од тих стубова шире се даље улице, које деле град у четврти, испуњене безбројним дворцима и маузолејима, с црно исписаним именима вампирских братстава. На крају сваке од улица налази се шест високих стубова на којима су велике камене животиње, гуја, слепи миш, лешинар, соко и пијавица.

Ако неопрезни путник пробуди једног од вампира, удобно смештеног у свом маузолеју, одјекнуће звоно и на сва врата ће похрлити витки мушкарци и бледе жене са жућкастим очима и тамним устима. Тада би ваљало што пре бежати назад за Земун и некако мимоићи стубове којим се улице завршавају јер ће се с њих на путника у бекству обрушити оживеле камене гује, слепи мишеви, лешинари, соколи и пијавице. Добра мапа том згодом била би од драгоцене помоћи, пише Ђорђе Милосављевић у "Политикином забавнику". Наравно, не градске мапе какве се могу купити на киосцима...

То је само једна од српских прича о вампирима. Сви знају за немртвог Саву Савановића који је вијао људе у околини Бајине Баште и сисао им крв. Сама реч вампир је српског порекла, а светске стрипаџије неретко потраже инспирацију у балканској митологији. Познат је и српски хорор филм "Лептирица" који је Ђорђе Кадијевић снимио по мотивима из приповетке Милована Глишића "После деведесет година".