ЉУДИ КОЈИ СУ ОСТАЛИ ЗАРОБЉЕНИ ИЗМЕЂУ ДВА ВЕКА: ''Ово је двадесет и пета година откад сам у СрбијИ. Муж и син су ми погинули у рату"
У колективном центру Крњача и даље живе десетине људи који за четврт века нису успели да преспоје животе између суровог рата и неспокојног мира.
''Ово је двадесет и пета година откад сам у Србији... Има овде и деце која су се родила откад сам избеглица, па се питам понекад - где сам то ја? Као да цео један живот прође...''
Док изговара ових пар реченица, испрекиданих уздасима, Мирослава Драгојловић као да кроз зидове монтажне бараке избегличког центра у Крњачи призива времеплов којим би да се врати у Дарувар, у Хрватску, пре 90-их година прошлог века. Идуће године ће, 28. фебруара, заокружити седму деценију. На тле Србије крочила је, мимо своје воље, 1991., после силних непреспаваних ноћи, испрепадана претњама и поноћним упадима у стан. После развода је живела сама, а син са оцем. Обојица су страдали у рату.
Исте невоље, различита подјела
Здравствени радник, Мирослава је у међувремену успела да нађе посао у Србији, сељакала се као подстанар бирајући собе према приходима, док је здравље служило чистила је стубишта по зградама, туђе станове, а онда ју је сустигла болест. И тако је доспела у колективни центар у Крњачи, један од некадашњих 700 у Србији од почетка 90-их година који се најдуже одржао.
Данас су некадашње радничке бараке предузећа Иван Милутиновић (ПИМ) дом за још 165 људи - 94 их је из Хрватске и Босне и Херцеговине, а 71 са Косова. Невоље су им мање или више исте, али их држава службено дели на "интерно расељене" кад се званично говори о косовским Србима или прогнанике и избеглице ако је реч о Србима из Хрватске и Босне и Херцеговине.
"Овде сам од 2007. Добро је. Не вреди да јадикујем. Нисам напољу, има грејање, вода, храна... Мени је због болести хигијена највећи проблем", жали се Мирослава, некако с пола гласа, као да ће јој неко узети и то што има.
И збиља, бараку дели са још 15 људи, собе су им одвојене, а све остало је - заједничко. Од некадашње три туш кабине данас имају само једну исправну, користе једну WC шољу и два "чучавца".
"Каква год да је хигијена, колико год да чистим - не можеш се решити бактерија. Нисмо сви исти, нису нам исте навике, култура... Кад сам после операције морала шест месеци носити катетер - можете мислити како је тек тад било...више него страшно. Сад морам још на једну операцију", одмахује главом.
С Мирославом је разговарано крајем октобра, уочи њеног и преселења са још 19 породица из ПИМ-ових барака у Крњачи у социјалне станове у насељу Велики Мокри Луг, пише Ал Jazeera.
Изграђени станови и у Земуну
Након преселења тих 20 избегличких породица, у Крњачи их остаје још педесетак. Како је раније најављено, и они би ускоро требало да се селе јер је још лани потписан уговор о градњи 45 станова у насељу Камендин у Земуну. То би значило и потпуно затварање колективног центра у Крњачи кроз који је за последњих четврт века прошла цела једна варошица - око 3.500 људи.
Део слободних капацитета - 350 од око укупно 700 места, сада користе тражиоци азила и мигранти, махом из блискоисточних и афричких земаља. Међутим, они су, кажу у Крњачи, нестални станари - час их има двадесетак, понекад стотињак. А каква су избегличка времена - ко зна чему ће све бити сведоци и домаћини ове већ оронуле бараке.
'Бар ћу имати своје купатило'
"Добила сам стан, вероватно гарсоњеру. Биће боље јер ћу бар имати своје купатило. То ће ми бити један спас", каже Мирослава.
Било је непристојно питати како ће с минималних 16.000 динара пензије, што није ни 150 еура, опремити гарсоњеру и отплаћивати кредит за шпорет и фрижидер. А рата јој је 30 еура. Брат из Пуле пошаље неки динар. "Али, и он издржава породицу, децу…рано је остао без жене."
Комшиница с другог краја бараке не би "ни да прича ни да се слика" и објашњава зашто - њена ћерка, већ одрасла и запослена, стиди се и да каже где живе. Одмахне руком, изговори само једну реч: беда. Навуче још дубље вунену капу на главу и креће према колективној кухињи, носећи шерпу за ручак.
"Шта је данас - грашак или боранија? Грашак. Добро, да мало промене. Али и да промешаш мало по дну ону шерпу, сво месо падне доле", јетко се шали с куварицом.
У сали радничког ресторана тек понеко поједе оброк, углавном носе у бараке. А бар троје их педантно, по данима набраја шта је кад за доручак, ручак и вечеру.
"Каква је храна? Па, не да нам да умремо, таква. Али, добро, бар нисмо гладни".
Неко у шерпи, неко у пластичној кантици од мармеладе, односе своје порције и замичу у бараке између којих протрчи тек понека мачка, надајући се остацима хране. Дежурни шаров са пристојне раздаљине, очито, пази да му не промакне ниједан од посетилаца.
Испред једне бараке зауставља се аутомобил. Пуначкој старици син помаже да изађе, додаје јој штап. Неће ни да чују за новинаре.
"Сетите нас се кад је годишњица 'Олује', кад неком суде у Хагу... А и шта вреди да вам причамо кад све остаје исто...", добацује један од комшија из суседне бараке, бранећи право својих суневољника на ћутање, стечено после две деценије и солидан кусур година очаја и преживљавања.
Руку на срце, нема шта човек да им приговори - у праву су.
