МИТ О ЛОНДОНСКОМ УГОВОРУ: Да ли нам је нуђена Велика Србија?

Крах СФР Југославије код великог броја Срба пропраћен је разочарањем у тај седмодеценијски "пројекат", убеђењем да су и монархистичка и социјалистичка Југославија били кораци уназад у историјској срећи српског народа, да је "прављење куће са Хрватима највећа погрешка", али и да су сви каснији "проблеми": "настанак македонске, црногорске и бошњачке нације, те експанзија албанског елемента на Косову и Метохији последица једне од две Југославије".

Та се пизма према Југославији пресликала у лаичкој јавности у критику свега што је било пројугословенско, а уздизање свега онога што је могло да помогне самосталном путу Срба после 1918. године. Тако је краљ Александар Први Карађорђевић испао "наивац који није послушао Мишића" и "залуђеник који није схватао да Хрвати немају емоције, већ само интерес" због чега је "главом платио у Марсељу".

Други велики митски моменат јесте Лондонски уговор. Споразум из 26. априла 1915. постао је легендарно место пораза српске памети и самосвести, својеврсно ново Косово, овај пут дипломатско и интелектуално, због кога је Србе "задесио Јасеновац, Градишка, Јадовно, Пребиловци", али и "рат деведесетих".

Међутим, да ли је било баш тако? Да ли су земље Антанте нешто нудиле Србији, да ли је, коначно, Србија била толико битна Великој Британији, Француској и Русији у Првом светском рату као што уображавамо да јесте?

Почетком Првог светског рата већина земаља Старог континента одабрала је страну, али не и све. Антанта и Централне силе бориле су се за наклоност Бугарске, Румуније, Османског царства, а највише за - Италију. За земљу која је имала око 36 милиона људи, готово колико и Француска. Италија је имала невиђену стратешку важност: страна која ју је имала уз себе могла је директно да угрози срце операција противничког савеза.

Тим знањем руковођене, Британија, Француска и Русија понудиле су више и у Лондону 26. априла 1915. са Италијом склопиле споразум који је средоземну краљевину увео у "прву поставу" Антанте. Свесна своје важности, Италија је тражила прилично и то прилично је и добила.

Основна тежња Италије било је "Маре нострум" (Наше море) како су тамо звали Јадранско море, тј. источна обала истог. Споразумом у Лондону Италија је требала од Аустрије да добије Јужни Тирол (исти онај чији житељи Аустријанци данас траже велику аутономију), Трст и део Јулијских Алпа.

Чланом 5. јадранску обалу са Истром до Ријеке, те северни део Далмације, од Трибња код Госпића до рта Планка који се налази између Шибеника и Сплита, а све са великом већином острва. Члан 6. Италији је јамчио Валону са залеђем у Албанији и протекторат над малом албанском државом у средишту данашње државе Албаније.

СРБИЈА У ЛОНДОНСКОМ УГОВОРУ - БЕЗ ЗНАЊА 

А, сада о Србији. За Србију, Црну Гору и Хрватску (њен помен имплицира намеру да се Хрватима да држава) постоје помени о којима исти ентитети нису били обавештени. Тако у Члану 5. стоји да ће "Хрватској, Србији и Црној Гори у Горњем Јадрану бити додељен потез од залива Волоско, са лукама Ријека, Нови и Карлобаг до границе Далмације (поменути Трибањ)". 

"У Доњем (јужном) Јадрану, у пределима који су од интереса Србије и Црне Горе, Србији и Црној Гори припашће потез од Рта Планке до реке Дрим, са лукама Сплит, Дубровник, Котор, Бар, Улцињ и Св. Јован Медовски (Љеш), и са острвима Велики Дрвеник, Мали Дрвеник, Чиово, Шолта, Брач, Јакљан и Колочеп. Лука Драч остаће независној муслиманској држави Албанији."

Чланом 7. истиче се да ће "Италија дозволити Србији, Црној Гори и Грчкој да узму делове северне и јужне Албаније уколико буду испуњена обећања њој дата (Јужни Тирол, Јулијски Алпи, Далмација и Валона), те да неће спречити Србију и Грчку да имају заједничку границу на Охридском језеру". 

Приложена карта је персонификација "правог знања", онога што је Србији "обећано" у Лондону. На карти су уцртане и Босна, Херцеговина, Славонија са Сремом и Бачка, мада о тим областим нема ни помена. За ове крајеве се иначе размишљало о референдуму као решењу, где би глас народа одабрао којим путем даље, али таква пригода никада није искрсла у правом смислу речи референдум.

На крају, најважније: аргумент против тезе да је "Србија сулудо одбила и жртвовала зарад оних који ће јој касније руку угристи", како то обично кажу познаваоци "праве историје". Краљевска влада и јавност нису имале увид у садржај споразума јер је исти био тајан. Србија је, као и остали заинтересован свет, за појединости договора сазнала тек после револуције у Русији када је Лењин, потивећи се тајној дипломатији, обелоданио његову садржину.

Отуда Србија није могла да се одрекне нечега што није знала да има, а приде га није ни имала, већ се о "награди" размишљало у прилично нејасним формулацијама. Друго, не мање важно, Србија је пре договора у британској престоници, 7. децембра 1914. године донела Нишку декларацију којом је одабрала уједињење са "неслободном браћом у Аустро-угарској као главни ратни циљ".