НА ДАНАШЊИ ДАН 2005. ГОДИНЕ: Освојено светско злато у ватерполу, претпоследње за СЦГ (ВИДЕО)
Предвођени селектором Петром Поробићем и најбољим стрелцем и играчем турнира у Монтреалу Александром Шапићем, репрезентативци остварили све победе, а у спектакуларном финалу су били бољи од Мађарске.
Тридесети јул биће златним словима уписан у историју нашег спорта. На данашњи дан 2005. Србија и Црна Гора је постала првак света у ватерполу. У финалу у Монтреалу савладана је Мађарска 8:7. Било је то треће светско злато за ватерполисте после Мадрида (1986) и Перта (1991).
СЦГ је била у Групи Б где је победила Кубу (21:1), Јапан (17:5) и САД (8:4), па је као првопласирала изборила директан пласман у четвртфинале. Тамо је савладана Румунија (10:8), а после велике борбе у полуфиналу је побеђена и Хрватска (5:4).
Финале је била реприза борбе за златну медаљу на Олимпијским играма у Атини годину дана раније. Тада су Мађари победили иако је СЦГ повела 3:0. Било је време за наплату дугова. Као што се и очекивало финале је било спектакуларно. Обе екипе су се смењивале у вођству, а један од кључних момената је можда био када је у другој четвртини Денис Шефик одбранио четверац (петерци су касније уведени) Гергељију Кишу. Тада је противник водио 2:1 и да је повео са два гола разлике био би веома близу злата.
На почетку последње четвртине Данило Икодиновић и Борис Злоковић су довели СЦГ у вођство 7:5, али је Тамаш Молнар са два гола изједначио на 7:7. Последњи гол на мечу је постигао Икодиновић за 8:7, али ту није био крај драме.
Мађари су у последњем минуту изгубили лопту, па су направили тактички четверац (селектор Денеш Кемењи тражио тајм аут иако није имао право). Најстрожу казну је извео Данило Икодиновић, али је погодио пречку. Уследила је фанатична одбрана, противнику је одузета лопта и славље је могло да почне.
На тај начин је настављена феноменална серија јер су наши ватерполисти од 2000. године на сваком такмичењу освајали медаљу. Серију је започео Ненад Манојловић на Олимпијским играма у Сиднеју, а наследио га је Петар Поробић којем је ово било прво велико такмичење.
Александар Шапић је био најбољи стрелац (26 голова) и МВП такмичења, а са Владимиром Вујасиновићем се нашао у идеалном тиму шампионата. Била је то претпоследња медаља за ватерполо репрезентацију Србије и Црне Горе. Већ половином августа Београд је био домаћин финалног турнира Светске лиге. Мађари су дошли у измењеном саставу, и тако додатно олакшали посао СЦГ да са велике сцене оде са златном медаљом. У финалу је савладана управо Мађарска са убедљивих 16:6.
Маја наредне године одржан је референдум после којег су Србија и Црна Гора постале самосталне државе.
ГДЕ СУ ДАНАС:
Денис Шефик – Он је прво бранио за Србију, али је после Олимпијских игара у Пекингу играо за Црну Гору. Већ годинама брани за Црвену звезду са којом је 2013. освојио Лигу шампиона.
Петар Трбојевић – Наредне године је са Србијом у Београду постао европски првак, а потом се повукао.
Вања Удовичић – Постао је један од најбољих ватерполиста света и годинама стуб српске репрезентације. Сада је министар омладине и спорта.
Дејан Савић – Успешну играчку је заменио подједнако успешном тренерском каријером. Играњем је престао да се бави 2011, а потом је 2013. као тренер Црвене звезде освојио Лигу шампиона, а прошле године је предводио „делфине“ до европске титуле у Будимпешти.
Данило Икодиновић – Био је српски репрезентативац до Европског првенства 2008. када је непосредно пред то такмичење имао тешку саобраћајну несрећу из које је једва извукао живу главу.
Александар Шапић – Ватерполом се бавио до 2009, а годину дана раније се опростио од репрезентације после Олимпијских игара у Пекингу. Потом се посветио политици, а од 2012. је председник Општине Нови Београд.
Владимир Вујасиновић – Од репрезентације Србије се опростио са олимпијском медаљом из Пекинга, али је ватерполо играо до 2012. Годину дана раније је са Партизаном освојио Лигу шампиона. И он је постао одличан тренер, а ове године је са Партизаном био првак Србије.
Слободан Никић – И даље игра и један је од незаменљивих играча у српској репрезентацији са којом је освојио бројне медаље. Од 2012. је члан Галатасараја.
Здравко Радић, Никола Јановић, Млађан Јановић, Владимир Гојковић, Борис Злоковић, Предраг Јокић – Од наредне године су играли за Црну Гору са којом су били европски прваци 2008. у Малаги. Радић неколико година брани за крагујевачки Раднички.
Петар Поробић – Постао је први селектор Црне Горе са којом је освојио европско злато у Малаги 2008.