НЕОБИЧНА АВАНТУРА: Путевима Римских Императора! (ФОТО/ГАЛЕРИЈА)

Зовем се Предраг Јеленић, имам 35 година, скупљам салвете и волим све што воле млади! Шала мала, ко је читао Микијев алманах пре неких двадесетак година скапираће фору. Ја сам особа која воли моторе, природу, историју, фотографију, путовања, људе... Волим боемски да "попричам по једну" са другарима и људима које сретнем на путу... Отац једног малог шалабајзера, муж... Трудим се да све гледам позитивно, некад ми иде од руке, некад не... И тако... Каквог сам карактера боље нека други кажу пошто тешко да ико може објективно да прича о себи.

Јесте, и биће их још. За следећу годину су прилично извесне две туре, опет првенствено у Србији. А ако "закачим" и неку суседну земљу утолико боље. Увек носим пасош са собом, за сваки случај, никад не знам шта може да ми падне на памет у тренутку. Путовање мотором се умногоме разликује од путовања било којим другим превозним средством. Мотор вам даје, односно пружа велику слободу. Можете да се паркирате било где у насељеном месту, са неким моторима можете да сиђете и ван пута ако треба, узбудљивије је од путовања колима, поглед са мотора је много, много бољи него из аутомобила, сам доживљај путовања је потпуно другачији...

Наравно, има такав начин путовања има и своје недостатке. Оно што ми је на тури "Путевима НОБ-а" био највећи проблем је изложеност киши, возач на мотору је далеко рањивији од стране несавесних возача, ствари које носите са собом морате пажљиво да бирате и сведете на минимум итд. Али свеукупно мислим да је мотор за активан одмор и путовање права ствар, нарочито током летњег периода. Могу и овако да упоредим: када путујете аутомобилом то је управо то - путовање, а када путујете мотором - то је авантура. Неки мотоциклисти, као ја на пример, не гледам свој мотор као на машину на којој могу да заврнем гас и да возим брзо, већ као на верног коња.

Тема ове туре били су градови настали у време када су римљани били на овим просторима. Чак осамнаест цезара је рођено на подручју Србије, и не знам да ли иједна земља може да се похвали нечим сличним.

Пре свих цар Константин који је рођен у нишком региону. Римски период сам објединио са праисторијским посетивши Винчу и Лепенски вир. Утолико пре што је у близини римског града Виминацијума пронађен и мамут који је тамо изложен тако да ми је то био добар "изговор" да спојим у једну репортажу та два периода. Сви ови локалитети су веома вредни са глобалног цивилизацијског, историјског и културног аспекта, и представљају једну даљу историју.

На идеју сам дошао када сам погледао руту коју је професор Кораћ направио. Организационо нисам имао шта да додам, рута је прилично једносмерна и прати реке углавном, баш како су римљани дизали градове. У то време реке су били главни путеви и оријентири, пратите реку која води до суседног града, било да идете копном или бродом. Једино мозгање је било шта прво да посетим у нишком региону да не "губим" километре беспотребно, самим тим време и новац. Временски се нисам ограничавао јер када путујете на овај начин, то јест радите фоторепортажу никада не можете предвидети шта се све може десити. Негде останете дуже, негде краће, негде сретнете неке људе са којима попијете кафу, негде изгубите много времена док не нађете локалитет који тражите...

Ух, оданде сам понео много утисака, али не знам да ли бих умео све адекватно да их пренесем. То је проблем када се превише одушевите нечим, и желите што више и боље да дочарате свој доживљај некоме па се у тој жељи упетљате скроз.

Већ сам био једном у посети Виминацијуму пре неколико година и када сам правио оквирни временски план пута веровао сам да ћу кратко остати, можда једно по подне. Не зато што тамо нема шта да се види, напротив, већ зато што ми је локалитет познат и већ унапред сам знао за већину фотографија како ћу их направити. Међутим... Оно то је мени било ново је колосеум који је у комплетној фази реконструкције, и са друге стране људи које сам упознао а који раде у Виминацијуму су фантастични и дозволили су ми неограничен приступ разним местима зато што сам радио фоторепортажу. Чак сам ушао и у научни центар у ком се пронађени предмети чисте, сортирају, рестаурирају и истражују, а који је затворен за посетиоце.

Главна зграда, или Домус, је феноменалан и верујем да је верна копија здања из тог периода. Када сам обилазио ископине имао сам срећу да сам баш у том тренутку био једини у тури тако да смо девојка која је радила као водич и ја били соло. Што је било феноменално јер смо могли и опуштено да причамо о Виминацијуму, а Марија ми је дозволила да се "на кварно" провучем и фотографишем ископине изнутра. После тога смо прошли кроз домус, и на крају место где се налази изложен мамут.

Требате да видите како изгледа библиотека која ме подсећа на ону из филмова о Индијани Џоунсу и рецимо конференцијска сала са звезданим небом које је исцртано правим златом. Плафон је прилично висок тако да су звезде безбедне. Не знам колико је новца уложено у цео Виминацијум, ископине и у изградњу, вероватно много, али искрено то мени никада није било мерило јер права његова вредност је у енергији и људима који тамо раде, и у ономе што се тамо може видети. Мислим да не морам посебно да наглашавам колика је историјска и културолошка вредност ових налазишта и који туристички потенцијал у тој рути постоји на регионалном нивоу. Професор Кораћ, са којим сам имао прилику и да се упознам, је са својим тимом урадио фантастичан посао. Сама чињеница да сам планирао у Виминацијуму да се задржим једно по подне а остао скоро пуна три дана много говори сама за себе.

Изгледа да јесам, чини ми се да је то правило када се путује мотором. А пропо оне приче да је тај начин путовања једнак авантури. Трећи или четврти дан појавио ми се проблем на мотору. Дешавало се да када станем на семафору агрегат штуцне или се једноставно угаси. И раније је то био случај али веома ретко тако да нисам придодавао неки посебан значај томе.

Међутим, сада се то учестало догађало, скоро сваки пут када станем на неку раскрсницу. Мислим да сам негде код Кладова позвао другара у Београду да га питам за савет. Рекао ми је да је то квар због ког може мотор да ме остави на путу у било ком тренутку, после сто метара или после више хиљада километара. Упутио ме је, уколико наставим путовање, на његове веома добре другаре у Пироту који би ми помогли око сређивања квара. Ипак сам одлучио да ризикујем и наставим по плану тако да сам обишао Дијану, Felix Ромулијану итд. да бих на крају стигао у Пирот где сам упознао Жилета и Бокија. Владан ме је најавио и све организовао тако да док ми је један сипао освежење други је већ кренуо да проверава мотор.

Касније предвече смо отишли у кафану где сам ја мислио да ће бити ћаскање уз пићенце које се претворило у целовечерње боемско дружење уз староградску музику. То вече је било феноменално, а Ирена, Радмила, Бојан, Цонка и Александар су људи који су учинили да вицеви о Пироћанцима буду далеко од истине. Можда и има таквих пироћанаца, али ја их нисам срео. А упознао сам и једну планинарску екипу коју је Александар водио на планинарење. Пироћанци су стварно супер људи.

Видео сам се и са другарима које сам пре неколико година упознао на скијању у Бугарској. Остали смо у контакту преко интернета, а сада је била супер прилика да се и видимо после толико времена. Са Зораном сам се видео у Скопљу, а са Феидоном у Тесалоникију.

А десило ми се и нешто што је ноћна мора сваког мотоциклисте: да пукне гума. Велика срећа у несрећи да ми се то десило у самом Солуну тако да ми је Феидон помогао да одвеземо мотор код мајстора. А чова је права фаца. Матори драг-рацер који се пуно разуме у моторе, дао ми је и неке савете, а када је скапирао да сам ја сам на путу прегледао ми је комплетно мотор и мало дотерао предње кочнице да раде боље. И то све, са новом унутрашњом гумом и заменом наплатио је 25 евра. Да ли им је то регуларна цена или се "сажалио" над једним лудаком из Србије - не знам.

Имао сам и једну непријатност, ако могу то тако да назовем. Медијана у Нишу је због изградње заштитног свода била затворена за посетиоце, што је супер јер је лепо чути и видети да се улаже у очување историјских споменика. Међутим када сам их контактирао био сам мало затечен њиховим ставом. И раније сам имао ситуације у којима су водичи и обезбеђење тражили неку врсту потврде или одобрење надлежних служби за фотографисање, рецимо у Винчи и Дијани, али то је све протекло у једном врло једностваном и пријатном разговору и договору. И увек сам добио потврду и одобрење, што је и нормално јер пишем о местима где сам био. Овде то није био случај, а стекао сам утисак као да ми говоре да би они мени чинили услугу тиме што бих ја писао о Медијани. Поред свега највише ми је засметао крај разговора у ком ми је момак говорио шта треба да напишем у свом тексту. Наравно да нисам пристао.

Да, јесам. Тесалоники није био у плану руте. Да ме људи из завода за заштиту споменика у Нишу нису онолико изнервирали вероватно се не бих ни упутио ка Грчкој. Тој одлуци су допринели и Боки и Александар када смо причали у Пироту. Километража није била мала али су ми рекли да су путеви већим делом одлични и широки тако да се брзо стиже до мора. Најавио сам се другару на кафи по његовом избору негде уз слану воду. Био је одушевљен мојим доласком и понудио се да ми буде водич кроз град и налазишта.

Цео дан смо провели заједно, а увече смо заједно ишли у малу туру по граду и на крају отишли на вечеру у стари део у ресторан са традиционалном храном. Сам Солун је оставио чудан, али и веома позитиван утисак. Дефинитивно град који ћу поново посетити. То је град који живи и развија се преко две хиљаде година. Где год крену да копају нешто, да ли су то темељи за нову зграду или метро станицу, увек наиђу на неку ископину. Изградња метроа је у великом проблему и суочава се са константним променама управо из тог разлога. И пун је контраста. Рецимо, форум који сам посетио се налази окружен модерним стамбеним зградама, а музеј са предметима нађеним на том локалитету се налази испод земље, тачније испод темеља форума. Феидон и ја смо у Октакгон стигли можда дватесетак минута пред крај радног времена тог налазишта. Одмах сам стартовао кустоскињу одакле долазим, шта радим и чиме се бавим не бих ли је одобровољио да мало дуже остане да бих ја могао направити што више и што боље фотографије.

Друг ми је после испричао да је учинила невероватан преседан јер је остала дуже чак двадесетак минута по завршетку радног времена, јер у Грчкој када се смена заврши кључ је већ у брави. Улице су или веома уске или веома широке, али морате водити рачуна где год да возите пошто секу једни друге. И просто ми је невероватно да нисам видео ниједан судар, а још невероватније ми је да мене нико није "покупио".

Пут је трајао тринаест дана. Некако ми делује таман, али пред пут је претило да круг буде краћи пре свега због финансија. Да ми нису ускочили "Гуевара мото shop" и Сања и Бобан из "БМС - Бобан мото седишта" ова рута би била много краћа. А самим тим и људи који су ме пратили на овом путу били би ускраћени за неке приче и многе фотографије. И велико хвала професору Мишку Кораћу на свему што је учинио и на људе на које ме је упутио како би ми рад на репортажи био што лакши.

Прешао сам око 2.800 километара. Ако се узме просек пређених километара дневно то се не чини много. Реално гледано, и није. Неки мотоциклисти прелазе по 1000 километара дневно. Што је опет супер, они путују тако јер уживају у вожњи. Моје путовање је другачије јер волим да обилазим, посетим, да упознам места и људе, да градим причу и претворим је у фоторепортажу, а све то тражи да се више времена проведе на ногама него на мотору.

Свог верног ата, тј. свој мотор волим и уживам у вожњи управо због оне слободе и доживљаја окружења и природе кроз коју се вози. Утисци са пута и даље су исти као што су били четрнаести дан по почетку путовања, и даље феноменални. Наша несретна земља, на жалост, има пребогату историју. Можда чак и најбогатију у свету јер скоро све велике империје су у неком тренутку биле на простору данашње Србије. Кажем "на жалост пребогату историју" јер сам се сетио речи са предавања професорке Маје Волк: "У Србији имате сценарије на сваком ћошку, из било које епохе. Замислите да живите у Швајцарској. Шта се тамо узбудљиво дешава или се икада дешавало?!" Наравно, није то рекла у смислу да је овде супер, већ управо супротно, али и да то треба искористити јер то јесте богатство. Културно богатство које се уз добру организацију и стратегију може претворити и у нешто продуктивно.

Наравно. Пре свега требате знати макар оквирно колико дана можете провести на путу. Сходно томе припремите довољну количину доњег веша и мајци, ипак је хигијена најбитнија. Чисту одећу ја практикујем да на путу мењам сваки трећи дан. Треба водити рачуна да се количина одеће заиста сведе на минимум јер вишак заузима простор који се може искористити за неке друге ствари, попут алата или спреја за подмазивање ланца. Прва помоћ је ионако обавезна тако да то не треба посебно да наглашавам. Са собом увек носим шатор и врећу за спавање, јер никада не знам где ћу се у ком тренутку задесити, а и то омогућује одређену аутономију када је лепо време.

Кишно одело за мотоциклисте је под "муст хаве" и препоручујем да то увек буде при врху неке торбе и лако доступно. Свежа пијаћа вода је под обавезно, бар један литар. То морате имати у сваком тренутку. Без хране се може два три дана и није страшно али без воде је већ проблем. Сваки пут када станем, из било ког разлога, попијем три гутљаја. Искључиво воде, никада сокови зато што они имају шећер у себи тако да ћете ожеднети опет врло брзо. Када се вода пије мало а чешће онда чувате организам од дехидрације. Још једна добра страна је што вам се не иде често у тоалет. Храна током вожње се своди на неке енергетске грицкалице, а тек када стигнем у неки смештај где ћу преспавати онда поједем нешто конкретно и кувано. Опет, у умереним количинама, што због варења што због бољег одмора. Није лоше да кроз места која пролазите купите и мало свежег воћа које поједете увече.

Ја сам имао танк торбу, два бочна кофера, један репни, торбу са шатором, душеком на надувавање и ручном пумпом, и врећу за спавање. С' тим што сам у репном коферу држао само ранац са лаптопом, фотоапарат, воду и пар енергетских грицкалица. И немојте се превише ослањати на ГПС. Боље користите мапе и путоказе, а ГПС по мени има предност само у градовима уколико треба да нађете одређену адресу.

Уколико вас је овај интервју заинтересовао, много више фотографија, али и извештаја са овог пута, можете наћи на званичној Facebook фан паге.