НИКОЛИЋ НА ОБЕЛЕЖАВАЊУ ДАНА СЕЋАЊА: Жртве не смемо заборавити, а људски је опростити
Наш опроштај није тешко заслужити - ми од данашње Хрватске не тражимо да нас воли ако то не уме - довољно је да покаже да жели да узврати пријатељство које јој нудимо - рекао је председник Николић.
Председник Србије Томислав Николић изјавио је данас да жртве геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту у Доњој Градини не смемо заборавити, да је људски и хришћански опростити, а да је света обавеза памтити их и сећати се.
Он је додао да је наша дужност да не престанемо да истражујемо то страдално место све док последња жртва не буде именом и презименом препозната, уписана и остављена будућим генерацијама на чување.
- Наш опроштај није тешко заслужити - ми од данашње Хрватске не тражимо да нас воли ако то не уме - довољно је да покаже да жели да узврати пријатељство које јој нудимо - рекао је Николић на обележавању Дана сећања у Доњој Градини.
Он је поручио Хрватској да се одвоји од усташких злочина и да се не плаши суочавања са делом мрачне историје у коме није ни учествовала, као и да не дозволи да је неко уведе у злочин заборава злочина.
- Наша рука је пружена, да не бисмо морали да обележавамо страдања неких нових Крстића, Думитровића, Биененфела, многих чија је срећа и несрећа што нису Хрвати - рекао је Николић.
Председник Србије је подсетио да протиче осма деценија од мученичке смрти на стотине хиљада невиних људи, који су имали срећу да буду рођени као Срби, Јевреји Роми и несрећу да потпадну под власт усташких зликоваца којима је било на памети само да их униште.
- Још нисмо до краја истражили све гробнице и јаме по Доњој Градини, нарочито Саву, највећи српски гроб од извора до ушћа - рекао је он и додао да су у Доњој Градини дивље звери мучиле, скрнавиле, иживљавале се, убијале ножем, маљем, давиле у реци, ретко пуцале, да се не би чуло, у децу, у своје дојучерашње комшије, пријатеље, суграђане друге вере и нације.
То што су прошле деценије од стравичног ратног злочина геноцида, како каже, није разлог зашто у свету ћуте и гледају да се што мање помиње.
- Разлог је што су побијени Срби, а убице су били Хрвати. Нама данас ударају жиг зликовца, а зликовцима стављају ореол жртве. Доња Градина се не уклапа у ту дириговану поделу народа - нагласио је председник.
ВУЧИЋ О ОСНИВАЊУ ВЛАДЕ: Биће најмање 6 нових министара
Да је од безумне руке усташког терора, наставља даље, страдао само један невин човек па је много, а камо ли стотине хиљада деце, жена, нејачи чија је једина кривица у томе што су били Срби, Јевреји, Роми.
О страдању најбоље говоре стихови
На крају, председник је подвукао да више је о страдању рекао стих Ивана Горана Ковачића у поеми "Јама" него било која статистика:
"Крв је моје свјетло и моја тама.
Блажену ноћ су мени ископали
Са сретним видом из очињих јама.
Посљедње свјетло прије страшне ноћи
Био је бљесак муњевита ножа,
И врисак, бијел још и сад у сљепоћи,
И бијела, бијела крвникова кожа;
Јер до појаса сви су били голи
И тако наги очи су нам боли..."
- Не ради се овде о бројевима, а говоримо о преко 700 хиљада страдалника јасеновачког логора, од чега је преко 360 хиљада завршило у доњоградиначким јамама, ради се о људима који су имали име и презиме, оца и мајку, сина и кћер, о породицама и читавим селима... - рекао је Николић.
О начинима усташког мучења, како каже, довољно говоре поделе на врсте јама по Доњој Градини а то су оне у које су сатеривани људи и потом убијани маљевима, оне у које су бацани већ убијени логораши и оне у којима су укопаване куване и паљене кости, људски остаци из такозване творнице сапуна и спаљивања лешева.
ВОЈСКА СРБИЈЕ СПРЕМНА ЗА ДАН ПОБЕДЕ: Погледајте делић онога што су спремили за 9. мај (ФОТО/ВИДЕО)
- Опасана Уном и Савом, Доња Градина била је највеће стратиште јасеновачког логора. Усташки џелати овде су оставили за собом 105 масовних гробница од преко 10 хиљада квадратних метара и још двадесет две чија величина још увек није утврђена - каже председник.
Он је додао да у страшној статистици у бројевима жртава, јама, мерама, не сме се заборавити људски лик жртве, сваки човек понаособ, име, јер у сваком од њих лако је пронаћи наше обичне животе, нас саме.
Крстић Стана од оца Николе, Српкиња из Дубља, десет година; Думитровић Душко од оца Влајка, Ром из Шида, шест година; Биененфел Мојше од оца Саламона, Јеврејин из Загреба, четири године; а затим Којичић Бошко, Никифор и Жарко, од оца Воја, Срби из Ритешића убијени са својим породицама...