Нишки змајеви спашавају Србију!
Док се тридесетогошњица "осмица" загрева и спрема да полети према угроженим подручјима, наша екипа чека посаду која се управо вратила са прве смене. Пилоти и механичари и друго особље, ужурбано убацује воду, лекове, храну и друге најпотребније ствари у товарни део. На тренутак хука елисе постаје несносно гласна и ХТ – 48 напушта писту. Кренуо је пут угрожених места у околини Шапца.
На самом аеродрому, чекамо да нам се придруже најзаслужнији за брзу помоћ и евакуацију. То је посада, 119. Мешовите хеликоптерске ескадриле "Змајева" из састава 98. Авијацијске бригаде, у саставу мајор Зоран Зељајић, командир и хеликоптерског одељења, и капетан Дејан Новаковић. Они су после два сата у ваздуху стигли на смену и доручак у команду аеродрома Батајница.
Очигледно уморни, али са благим осмехом на лицу, представљају се и онако у полушали додају да су позајмили колегама апарат, да они могу да доручкују. Мајор нас одводи са писте, пошто и други апарати почињу да се пале своје моторе. У канцеларији команде у хангару, где се ови храбри пилоти одмарају после мисија.
″Ми смо се одмах по пријему задатка укључили у акцију спасавања у реону Прељине у околини Чачка. Били смо затечени ситуацијом коју смо затекли. Пре свега из разлога што су то иначе мали водени токови, када су у својим коритима, али ове обилне кише и још неки фактори, довеле су до бујице која је збрисала цело село. Колеге из МУП и Сектора за ванредне ситуације нису биле у могућности да реагују, јер би они били у опасности. Једини начин да се помогне унесрећенима био је из ваздуха″, почиње причу о томе како је изгледао први дан у току борбе са воденом стихијом.
″Никада, у својој пилотској каријери нисам видео нешто слично, а учествовао сам у разним ситуацијама. Начин спашавања који смо примењивали није никада увежбаван″, наставља мајор. На питање како је онда све изгледало, нама лаицима, тако добро организовано и прецизно, једноставно каже да је тимски рад посада и специјалаца из 63. падобранског батољона, који су им били придодати, био најважнији.
″Знате пилот и копилот не виде шта се дешава испод њега, а у тој ситуацији морате имате потпуно поверење у механичара. Он је тај који приликом екстремно тешког лебдења у месту, које траје десет или више минута, мора да вас тачно наводи. Многи људи које смо спасили, нису били физички најспремнији, нису били кооперативни и били су у страшној паници. Препрека је било јако пуно у води, од нисконапонских бандера, крошњи, антена и разних других ствари, ми смо морали људе да евакуишемо вертикално и чиста срећа и добра увежбаност посада спасила свих 54 људи које су наше две посаде довеле на сигурно у року од шест сати, првог дана. Морам да кажем да је било неколико домаћинстава која нису хтела да се евакуишу, а сви остали су превежени на сигурну локацију.″
Помало провокативно настављамо разговор о најтежим тренуцима које, мајор Зељајић, можда може да издвоји: ″Оваква врста задатака јесте са професионалне стране изузетно напорна и захтевна, али са друге емоционалне стране је застрашујућа. Мислим да нико не може да појми колико је тешко када из ваздуха сагледате последице разарања. Ангажовањем апарата и људи до задњег атома снаге, покушавали смо да спасемо што је више могуће. Нажалост, догађало се да одвеземо једну туру унесрећених, а да се на повратку у исти реон примети да нема смањења броја људи, већ их је и више него прошли пут, а ви сте немоћни. Изузетно тешко је било управо другог дана, када су нас пребацили у реон Обреновца. Само тог дана, према нашим подацима, хеликоптерске јединице ВС су превезле преко 2.500 људи.″
″До сада смо отприлике провели свако по 15 или нешто више сати у ваздуху, а ако се рачуна и рад на земљи цифра је сигурно дупло већа. Желим да напоменем да је за све добровољце и људе који иду да помогну најбитније је да слушају стручне службе и њихове препоруке. Координација је изузетно добра, а то се најбоље приказало управо у Обреновцу, а анализа ће касније показати какви су ефекти тога.″
″Ја бих још само додао, као професионалац, да је сада надам се свима јасно да се са дотрајалом техником и без адекватне технике ово не може радити. Крајње је време и мора се набавити одговарајућа техника, која је показало се и у зимским оним условима, када смо спашавали оне завејане људе, и у ситуацијама поплава и пожара, не луксуз, већ нешто што спашава животе, да додам да се овакви задаци не могу извршавати без квалитетне, али пре свега континуиране обуке. Знам да ће сада бити потребно доста да се све санира, али уколико не уложимо у службе за спашавање и обуку тих служби, овакве ситуације ће се понављати.″
Ђорђе Накић