Niški zmajevi spašavaju Srbiju!
Dok se tridesetogošnjica "osmica" zagreva i sprema da poleti prema ugroženim područjima, naša ekipa čeka posadu koja se upravo vratila sa prve smene. Piloti i mehaničari i drugo osoblje, užurbano ubacuje vodu, lekove, hranu i druge najpotrebnije stvari u tovarni deo. Na trenutak huka elise postaje nesnosno glasna i HT – 48 napušta pistu. Krenuo je put ugroženih mesta u okolini Šapca.
Na samom aerodromu, čekamo da nam se pridruže najzaslužniji za brzu pomoć i evakuaciju. To je posada, 119. Mešovite helikopterske eskadrile "Zmajeva" iz sastava 98. Avijacijske brigade, u sastavu major Zoran Zeljajić, komandir i helikopterskog odeljenja, i kapetan Dejan Novaković. Oni su posle dva sata u vazduhu stigli na smenu i doručak u komandu aerodroma Batajnica.
Očigledno umorni, ali sa blagim osmehom na licu, predstavljaju se i onako u polušali dodaju da su pozajmili kolegama aparat, da oni mogu da doručkuju. Major nas odvodi sa piste, pošto i drugi aparati počinju da se pale svoje motore. U kancelariji komande u hangaru, gde se ovi hrabri piloti odmaraju posle misija.
″Mi smo se odmah po prijemu zadatka uključili u akciju spasavanja u reonu Preljine u okolini Čačka. Bili smo zatečeni situacijom koju smo zatekli. Pre svega iz razloga što su to inače mali vodeni tokovi, kada su u svojim koritima, ali ove obilne kiše i još neki faktori, dovele su do bujice koja je zbrisala celo selo. Kolege iz MUP i Sektora za vanredne situacije nisu bile u mogućnosti da reaguju, jer bi oni bili u opasnosti. Jedini način da se pomogne unesrećenima bio je iz vazduha″, počinje priču o tome kako je izgledao prvi dan u toku borbe sa vodenom stihijom.
″Nikada, u svojoj pilotskoj karijeri nisam video nešto slično, a učestvovao sam u raznim situacijama. Način spašavanja koji smo primenjivali nije nikada uvežbavan″, nastavlja major. Na pitanje kako je onda sve izgledalo, nama laicima, tako dobro organizovano i precizno, jednostavno kaže da je timski rad posada i specijalaca iz 63. padobranskog batoljona, koji su im bili pridodati, bio najvažniji.
″Znate pilot i kopilot ne vide šta se dešava ispod njega, a u toj situaciji morate imate potpuno poverenje u mehaničara. On je taj koji prilikom ekstremno teškog lebdenja u mestu, koje traje deset ili više minuta, mora da vas tačno navodi. Mnogi ljudi koje smo spasili, nisu bili fizički najspremniji, nisu bili kooperativni i bili su u strašnoj panici. Prepreka je bilo jako puno u vodi, od niskonaponskih bandera, krošnji, antena i raznih drugih stvari, mi smo morali ljude da evakuišemo vertikalno i čista sreća i dobra uvežbanost posada spasila svih 54 ljudi koje su naše dve posade dovele na sigurno u roku od šest sati, prvog dana. Moram da kažem da je bilo nekoliko domaćinstava koja nisu htela da se evakuišu, a svi ostali su preveženi na sigurnu lokaciju.″
Pomalo provokativno nastavljamo razgovor o najtežim trenucima koje, major Zeljajić, možda može da izdvoji: ″Ovakva vrsta zadataka jeste sa profesionalne strane izuzetno naporna i zahtevna, ali sa druge emocionalne strane je zastrašujuća. Mislim da niko ne može da pojmi koliko je teško kada iz vazduha sagledate posledice razaranja. Angažovanjem aparata i ljudi do zadnjeg atoma snage, pokušavali smo da spasemo što je više moguće. Nažalost, događalo se da odvezemo jednu turu unesrećenih, a da se na povratku u isti reon primeti da nema smanjenja broja ljudi, već ih je i više nego prošli put, a vi ste nemoćni. Izuzetno teško je bilo upravo drugog dana, kada su nas prebacili u reon Obrenovca. Samo tog dana, prema našim podacima, helikopterske jedinice VS su prevezle preko 2.500 ljudi.″
″Do sada smo otprilike proveli svako po 15 ili nešto više sati u vazduhu, a ako se računa i rad na zemlji cifra je sigurno duplo veća. Želim da napomenem da je za sve dobrovoljce i ljude koji idu da pomognu najbitnije je da slušaju stručne službe i njihove preporuke. Koordinacija je izuzetno dobra, a to se najbolje prikazalo upravo u Obrenovcu, a analiza će kasnije pokazati kakvi su efekti toga.″
″Ja bih još samo dodao, kao profesionalac, da je sada nadam se svima jasno da se sa dotrajalom tehnikom i bez adekvatne tehnike ovo ne može raditi. Krajnje je vreme i mora se nabaviti odgovarajuća tehnika, koja je pokazalo se i u zimskim onim uslovima, kada smo spašavali one zavejane ljude, i u situacijama poplava i požara, ne luksuz, već nešto što spašava živote, da dodam da se ovakvi zadaci ne mogu izvršavati bez kvalitetne, ali pre svega kontinuirane obuke. Znam da će sada biti potrebno dosta da se sve sanira, ali ukoliko ne uložimo u službe za spašavanje i obuku tih službi, ovakve situacije će se ponavljati.″
Đorđe Nakić