НИШТА БЕЗ РУСКИХ ЧИЗМИ! Шта то планирају Путин и Обама?
Асад добија мању, али стабилну земљу, Курди и сунити добијају своје државе, Иран шири утицај на шиитска подручја, Запад решава проблем избеглица, али све то није могуће без "руских чизама" на терену...
Данас ће се у Њујорку на маргинама Генералне скупштине УН, први пут за 15 месеци, састати амерички председник Барак Обама и Владимир Путин, а састанак показује да су напори за решавање кризе у Сирији добили на хитности.
Састанак који ће бити одржан је први званичан сусрет америчког и руског председника од почетка ескалације сукоба у Украјини. Иако су се прошле године председници сусрели на међународном самиту у Аустралији, овај састанак ће бити први званични сусрет.
Нешто значајно се догађа, а то се може се и закључити и из изјаве немачке канцеларке Ангеле Меркел која је потврдила да је спремна да преговара о решењу кризе и са сиријским председником Башаром ал Асадом, што је до сада категорички одбијала.
Прекрајање граница ради општег мира?
Нагађа се да је на видику решење блискоисточног проблема, и то врло радикалном мером - потпуним прекрајањем граница у тој регији којим би Сирија и Ирак нестале као државе какве су, бар на папиру, данас. Асадов режим добио би уски западни појас данашње Сирије, у којем се налази Дамаск, али и главне сиријске луке попут Латакије, што би Русији, Асадовом савезнику, осигурало оно што Москва нескривено жели, војно-поморску базу на Средоземљу.
Курди би, пак, добили своју државу на североистоку Сирије и Ирака, чија би се релативно уска граница протезала уздуж јужне границе Турске. Највећи део Сирије и западна половина Ирака, територија коју данас више-мање контролише ИСИС, био би обједињен у нову сунитску државу, док би источни Ирак, с Багдадом као главним градом, био претворен у државу шиитских муслимана.
Ипак, и то решење, уколико уопште дође до њега, иако задовољава апетите бар дела зараћених страна, и у којем свако нешто добија у територијалном смислу, носи са собом велике опасности.
Ништа без руских чизама!
Ипак, план поделе и прекрајања Блиског истока очигледно је отишао прилично далеко, а таквом поделом, на први поглед, сви нешто добијају. Асад и службено губи део територије данашње Сирије, који у стварности већ годинама и не контролише, али добија мању, стабилну државу на најбогатијим подручјима Сирије.
Курди напокон добијају своју државу. Иран знатно шири свој утицај на шиитска подручја све до Багдада и потискује суните далеко од својих граница и најважнијих нафтних подручја. Сунити добијају велику државу у којој неће бити некадашње границе између Сирије и Ирака која је два велика сунитска племена делила на два дела.
Запад добија окончање кризе и повратак избеглица у њихове матичне земље. Ипак, да би се тај план остварио, потребно је остварити један тежак предуслов.
Прилично је јасно да, без руских чизама на терену, ИС не може бити поражен. И стога ће америчка администрација, врло је вероватно, декларативно осудити достављање оружја и војника у регију, али ће лако постићи договор са Путином о могућој војној интервенцији.
Јер свима је сукоб у Сирији који се одавно отео контроли сада већ постао, ако не претња, онда, због великог избегличког таласа, прилично велики проблем који је неопходно што пре решити.