ОПОЗИЦИЈА И ИЗБЕГЛИЧКА КРИЗА У СРБИЈИ: Да комшији Вучићу цркне крава

Реално, таква опасност постоји. Намеће се питање шта то Вучић и влада Србије треба и могу да ураде да то спрече. Одговор је: врло мало. Теоријски, постоје три начина да се избегне такав сценарио, али је проблем што ни један од њих није или је веома тешко спроводив у пракси.

Први гледамо већ годину дана. Довијајући се на разне начине, уз огромне организационе и финансијске напоре, Србија избеглице које уђу на њену територију „прослеђује“ у суседне земље ЕУ. Међутим, то све мање „пије воду“. Мађарска је подигла ограду на граници, Хрватска је показала да је (у случају поновне навале избеглица преко Срема) спремна да учини то исто, избеглице нису заинтересоване за Румунију (нити је Србији у интересу да квари традиционално добре односе са том државом), а њихово усмеравање у Републику Српску и БиХ било би равно бацању шибице у буре барута. Чија експлозија би захватила и Србију.

ВУЧИЋ ОБЈАСНИО: Не желим да формирам владу против које бих сам био

Пре десетак дана, у покушају да засуставе неконтролисан долазак избеглица, Вучић и његова влада су на границу са Бугарском и Македонијом упутили додатне полицијске и војне снаге. У случају да избеглице пристижу овим темпом, довољно да се ситуација колико-толико држи под контролом. А то значи да број избеглица које се налазе на територији Србије не буде већи од неколико хиљада. Међутим, ако се понови избеглички талас из јесени прошле године, када је у Србију дневно улазило и по шест- садам хиљада људи са Блиског истока, покушаји неколико хиљада војника и полицајаца да их зауставе на „фронту“ широком више стотина километара, на планинском и шумовитом терену, били би равни покушају заустављања воде из расушеног дрвеног бурета.

Већина Вучићевих политичких противника, али и неки његови коалициони партнери (међу којима је најгласнији руски тајкун и српски политичар Ненад Поповић) залажу се за примену мађарског модела. Они сматрају да Србија на граници треба подићи бетонску и жичану ограду, коју ће даноноћно чувати војска и полиција.

Заговорници овог сценарија знају да он није изводљив, али гуслају о њему зато што им то гуслање код већине грађана Србије, који су оправдано забринути због доласка незваних гостију са Блиског истока, повећава популарност.

А ево зашто није изводљив, зашто се заговарање „мађарског модела“ без претеривања може назвати неодговорним лапрдањем. Под условом да одговорно лапрдање уопште постоји.

ВУЧИЋ У ПОСЕТИ СПЕЦИЈАЛЦИМА: Желимо да имамо 1.500 најобученијих војника који ће бити спремни да бране Србију

У Будимпешти је званично саопштено да је постављање жице на 175 километара границе са Србијом коштало око 70 милиона евра. Додатних 20,6 милиона евра потрошено је за изградњу пограничног зида, што укупно износи 90,6 милиона евра, или 518.000 евра по километру.

У време највећег избегличког таласа, на чувању постављене ограде било је ангажовано 7.000 мађарских полицајаца и војника. Граница између Македоније и Србије дуга је 238 километара. Ако би се применио мађарски модел, за подизање „НАТО ограде“ према јужном суседу потребно је 123 милиона и 300 хиљада евра. А да избеглице не би секле или подизале ограду, за њено чување потребно је 9.520 полицајаца и војника.

Заграђивање 360 километара српско-бугарске границе би државни буџет олакшало за нових 186 милиона и 500 хиљада евра, а за обезбеђење жице требало би ангажовати 14.400 људи.

Наравно, ако поново „навале“ на европски континент, а не буду могле преко македонско-српске и бугарско-српске границе, избеглице ће према Западној Европи кренути преко Косова и Метохије и Црне Горе.

Административна линија са КиМ дуга је 351 километар, па би за ограђивање исте била потребна 182 милиона евра. Мада би у овом случају паре можда биле најмањи проблем.

Не треба искључити могућност да би се влада у Приштини, Албанија и албанска мафија великодушно јавиле да исфинансирају читав пројекат. Јер, подизањем те ограде Србија би се практично одрекла јужне покрајине. Иза зида би оставила више од 130.000 Срба, Грачаницу и Пећку патријаршију. Чување ограде од Бујановца до Новог Пазара захтевало би ангажовање додатних 14.040 људи.

Граница са Црном Гором дуга је 250 километара. То је нових 129 милиона и 500 хиљада евра и још 10.000 полицајаца и војника. Укупно, подизање ограде од Дунава до тромеђе са Црном Гором и БиХ, Србију би коштало 621 милион и 300 хиљада евра, док би за њено чување, по мађарским „стандардима“, било неопходно ангажовање 47.960 војника и полицајаца. И све то под условом да влада Румуније спречи прелазак избеглица из Бугарске преко

Дунава. Али и да део избеглица које преко Албаније, КиМ и Црне Горе стигну у Источну Херцеговину и Подриње из неких разлога не одлучи да уместо преко Неретве и Босне пут према Европи настави преко Дрине и Србије.

Што би Србију принудило да диже нове ограде. Најмање по 100 километара ограде од Банатске Паланке, преко Вршачких планина, према Мађарској и још толико од тромеђе и села Кукуровићи, низ Дрину, према Вишеграду и Бајиној Башти.

ВУЧИЋ УПУТИО ТЕЛЕГРАМ САУЧЕШЋА МЕРКЕЛОВОЈ: Србија ће увек бити на страни Немачке и немачког народа

За 200 километара нове ограде било би потребно још 103 милиона и 600 хиљада евра, као и 20.000 полицајаца и војника. Чиме би укупни трошкови ограђивања Србије достигли нешто мање од 725 милиона евра. Али, то није све. Постављање ограде на граници Србију би коштало много више него што су потрошили Мађари. Јер, граница између Мађарске и Србије иде кроз равницу. Граница Србије према јужним суседима углавном иде преко планинског и шумом покривеног подручја, што би цену њеног постављања сигурно „пребацило“ преко 800 милиона евра.

За обезбеђивање тог „кинеског зида“ било би потребно ангажовати укупно 67.960 војника и полицајаца. А Србија их има само 58.000. (Војника 33.000 и 25.000 полицајаца.) Десет хиљада мање него што би јој било потребно за чување границе по „мађарском моделу“. Под условом да ни један полицајац не остане да ради свакодневне полицијске послове. И да ни један војник не остане да чува и одржава војне објекте и технику.

Све ово показује да је заштита Србије од избеглица са Блиског истока по мађарском моделу неостварива. У завади са реалношћу. Зато је добро што Вучић и његови министри за годину дана колико траје избегличка криза ни једном нису запретили подизањем ограде. Била би то претња празном пушком. Захваљујући умереним изјавама политичара, коректном односу према избеглицама и ударничком раду „испод жита“ на њиховом пребацивању на Запад, Србија је из досадашње приче о избеглицама изашла са најмањом могућом штетом. Запад је углавном покрио трошкове, није забележен ни један већи инцидент, имиџ Србије у свету је побољшан, а у земљи се тренутно налази око 3.000 избеглица. Које желе да наставе своје путовање.

Кад се све наведено узме у обзир, а проблем се сагледава одговорно и реално, без страначке острашћености и жеље да „комшији Вучићу цркне крава“, па нек то државу кошта колико кошта, влада Србије и њен премијер се са мигрантском кризом носе у границама могућег. И заслужују подршку, а не саплитање инсистирањем на решењима која су забринутим грађанима Србије лепа за очи и душу, али су неостварива. Јер, ако се у Србији улогори 50.000 или 100.000 избеглица из Сирије, Авганистана, Ирака и других блискоисточних и афричких земаља, онда у проблему неће бити само Вучићева, већ “краве“ свију нас заједно.