Пад Берлинског зида: догађај који је демократију спасао од самоуништења

Деветог новембра 1989. почео је симболички конац Совјетског Савеза, његових сателита и идеолошких рођака по Источној Европи. Тај је крај почео још у време Леонида Брежњева, у време економске стагнације СССР-а коју је управо он и изазвао, одбацујући улагања у пољопривреду, станоградњу и економске реформе, а инсистирајући на тешкој индустрији и наоружању, покушавајући да се такмичи са економски далеко флексибилнијим и моћнијим Западом.

Суштински крај Совјетског Савеза који је стигао осамдесетих година, а који је Горбачов, најмлађи "генсек" Комунистичке партије СССР препознао, но и неуспешно покушао да преброди, донео је и крај свим оним земљама које су о тој великој држави зависиле, како економски, тако војно, политички и идеолошки. 

У, данас се показало, наивном уверењу да ће Запад оберучке прихватити потпуни детант, да ће помоћи и разумети СССР, Горбачов је пристао и на уједињење две Немачке, Савезне и Демократске. Пустио је Ернста Хонекера, свемоћног шефа Источне Немачке, низ воду у замену за усмено обећање да се НАТО неће ширити на исток, збрда-здола је повукао огромну Западну армијску групу, остављајући стотине хиљада људи без хлеба и крова над главом... 

Но, шта су последице пада Берлинског зида, шта се то видело и наслутило престанком његове функције?

1. ЈАКА НЕМАЧКА. Раздељена између Совјета (DDR), те Француске, Велике Британије и САД које су 1949. од својих окупационих зона направиле Савезну Републику Немачку, нација која је поражена 1945. се после четири и по десетлећа ујединила и постала кључна земља Европе.

САД и западне јој савезнице упумпале су огромне количине новца, што Маршаловим планом, што каснијим аранжманима у Западну Немачку како би привукле гладне очи оних иза Гвоздене завесе, али и како би убедили западне Европљане шта чека људе у капитализму, који сјај и раскош ће моћи себи да приуште. Та су улагања била утрошена како би се сузбила могућност да комунистичке партије стекну велику подршку са западне стране линије која је делила свет на два блока. 

Свесна своје снаге, Немачка је, од 1990. уједињена, уценила остале чланице Европске економске заједнице пред потписивање уговора у Мастрихту који је зацементирао Европску унију какву данас знамо. Уцена је гласила: "Признајте самосталност Словеније и Хрватске или нећемо дати параф на папир". Велика Британија, Француска и Италија, као главни партнери, пристали су на захтев, ЕУ је рођена, а СФР Југославија осуђена на смрт. Убрзо су и САД признале две републике, како им Европа не би преотела нове балканске државе. 

Тако је пад овог зида, симбола раздвајања узрокованог политиком, допринео и краху "старе Југе", како је са сетом зову једни, а "тамнице народа", по речима других. 

2. КРАЈ КОМУНИЗМА. По значају, ова ставка заслужује једно од најважнијих места у краткој историји 20. века. Уговор Русије, Белорусије и Украјине из 1922. постао је ништаван, уместо једне заживело је 15 држава, сви комунистички покрети у свету остали су без подршке, а народи бивше суперсиле запали су у тешку економску, духовну и демографску кризу од које се до данас нису потпуно опоравили.

Пропашћу СССР појавила се празнина коју је попунио Запад, користећи без пардона сваку прилику да напредује, овога пута без задршке, без потребе за рефлексијом. И док су Пољска, Чешка и Словачка, а на посебан начин и земље распалог СССР одмах кренуле у транзицију (прелазак на капиталистичку - тржишну привреду и демократско политичко уређење), дотле су народи Југославије заратили. Мешавина унутрашњих национализама и спољног мешања без проматрања закрвили су републике и изазвали смрт преко 1оо.ооо људи, трагедију која се и данас осећа у односима на Балкану.

Последица немоћи банкротирале Русије која је у замену за кредите била неми посматрач у УН и на светској политици уопште, била је свемоћ САД и савезника јој, коју су на својој кожи осетили многи, а међу њима и СР Југославија. Настао је једнополан свет у коме није било конкурената, а тиме ни разлога за постојање и поштовање правила. 

3. ДЕМОКРАТИЈИ ЈЕ УДАХНУТ НОВИ ЖИВОТ. Упркос полувековној пропаганди која је владала на Западу да "живе у систему који нуди слободу мишљења, говора, одлучивања и бирања, те право на самосталну потрагу за срећом", из деценије у деценију излазност на изборе, то "најслободарскије право", била је све мања. Циклично одабирање лидера, неретко нехаризматичних, сиволиких, заситило је пук и чинило се да је демократији претио крај. Не од споља, не од "злих црвених", већ изнутра, имплозијом.

Ипак, крах комунизма који је, испоставило се, био на далеко климавијим ногама, опоравио је западне душе, дао нови живот античком грчком изуму. Зато је Френсис Фукујама, амерички друштвени аналитичар,  славодобитно ускликнуо: "Стигли смо до краја времена", алудирајући да је (америчка) демократија најсавршенији, најуспешнији и крајњи друштвени систем, после ког нема даље.

Додуше, тако се и чинило неких десетину година, док је Запад користио прилику да сам уређује светску позорницу. Но, чини се, проблем је био управо онај који је у темељу теорије савремене демократије и капитализма, да је "конкуренција нужан подстицај за боље". Крахом комунизма није било идеолошких и економских такмаца и једини играч се уљуљкао, осамљен на врху. 

Све док нису регистрована три феномена: јачање Кине, опоравак Русије и 11. септембар, после ког се део Запада запитао: "Откуд то да нас нападају кад нудимо најбоље".

А све је почело 9. новембра 1989. године. Непажљивом изјавом Гинтера Шабовског и срећном реакцијом Харалда Јегера.