ПЕСМА СМРТИ: Мушка поезија Конана Варварина

Конан Варварин је диван, мушки стрип и филмски јунак - веома мало говори, а толико тога одради. Бије мачем, рукама, ногама, на коњу, пешке, трчи, јаше, пење се уз високе куле, води љубав са заносним лепотицама, дели правду... У паузама између ретких проговарања, морао је о нечему мислити - а те мисли је преточио у поезију. Мушку, танану, фину, грубу, а нежну поезију. Такве поезије се не би стидео готово ни један песник.

Прочитајте како је то некада било у стриповима "Конан сага" које су издавале "Дечје новине". Опевано је чак и незамисливо - смрт несаломивог, мишићавог Варварина!

 Песма смрти Конана Симеријанца

Пут је био дуг и тежак

а небо је било хладно и било је сиво:

мртви, бели месец, је био смрзнута лопта

у бледилу освита дана,

али и лопов и блудница, и краљ и стражар,

ратник и чаробњак, витез и песник...

Сви су они јахали целим путем са мном!

 

Ветар је био оштар као нож,

док је дувао са влажних, сланих мора;

олујни ветар је њихао аветињски свет,

сабласно, црно дрвеће, голих грана...

Али, ја сам испио пенушаво вино живота

вино пљачке, похоте и боја,

све до горког дна.

 

Као дечак, дошао сам са дивљег севера,

у градове свиле и греха.

Са бакљом и челиком, крвљу и пламеном,

освојио сам све што један човек може освојити.

Да, коцкао сам и добио у ђаволовој игри,

сјај и славу и добар глас,

и церење мртвачке главе смрти.

 

Било је непријатеља које је требало уништити,

и пријатеља које је требало волети и веровати им.

Круна које је требало освојити и одбацити,

и усана које је требало пожудно љубити,

и песама кроз црну ноћ и светли дан

и вина за испијање до саме зоре.

Шта мари што ће на крају остати само прашина?

 

Задобио сам свој део вашег драгог камења и злата,

које се смрвило у прах.

Окусио сам све најбоље што живот може да пружи,

јер ђаво даје пустош...

Гроб је дубок и ноћ је хладна.

Свет је лобања пуна трулежи која заудара,

и ја се смејем вашим малим боговима.

 

Узан пут је водио кроз проклету земљу,

сву спржену и црну...

Али, ми смо били весела гомила,

која није ни тражила лакши пут.

Разбојници и пљачкаши и паликуће.

Живот јаше насмејан са моје десне стране,

а иза леђа ми јаше смрт.

 

Пут је био прашњав и дуг.

О, Кроме, како човек ожедни!

Ја сам стар и тром, а смрт је јака,

али месо је и рођено да умре.

Поздрављам вас, Богови! Јашите са мном,

уз радост и песму,

под овим празним небом.

 

Чуо сам дебеле, препредене свештенике,

како јадикују о томе да душа је проклета.

Они купују и продају рај за злато,

и само за злато.

У пламен са свештеницима или без њих!

Сићи ћу скерлетним степеницама у пакао

и коцкати се за престо ђавола!

 

Без страха сам гледао животу у очи,

треба ли да се препаднем ако је смрт у близини?

Живот није ништа друго до игра смрти,

а ја сам играо многе у ратничким годинама.

Поздрав свим пријатељима које сам стекао,

робовима, мачеваоцима и понекој девојци.

Не дајем радо ни стопу пута којим сам ишао,

пута који се завршава ОВДЕ!