Пет година од смрти патријарха Павла
БЕОГРАД - Патријарх Павле, световно име Гојко Стојчевић, преминуо је на данашњи дан пре пет година у 95. години.
На трону Светог Саве као патријарх српски налазио се 19 година, а међу народом је био веома омиљен због своје његове скромности и истинољубивости.
Последњем испраћају до порте манастира Раковица, где је сахрањен 19. новембра 2009, на улицама Београда присуствовале су стотине хиљада поштовалаца.
Поводом 15. новембра, петогодишњице смрти патријарха српског Павла и 100 година од његовог рођења, у Народној библиотеци Србије отворена је изложба посвећена његовим књигама и личној библиотеци. Како је најављено, Патријарх руски Кирил служиће у суботу, 15. новембра на петогодишсњицу, у манастиру Раковица.
Патријарх Павле бавио се и научним радом, међу његовим објављеним делима је Монографија о манастиру Девичу, беседа „Живот по Јеванђељу" и „Молитве и молбе" које су штампане и као допуњена издања. Лична библиотека патријарха Павла припада фонду Библиотеке српске патријаршије, има статус културног добра и чува се се у просторијама конака манастира Светог архангела Михаила у Раковици. У његово време основана је Академија СПЦ за уметност и конзервацију, враћена је веронаука у јавне школе, а Богословски факултет у окриље Универзитета.
Рођен је као Гојко Стојчевић 11. септембра 1914. у селу Кућанци, Доњи Михољац, Славонија, у породици земљорадника. У родном месту је завршио основну школу, а нижу гимназију у Тузли. Испит зрелости положио је у Шестој мушкој гимназији у Београду коју је похађао ванредно да би могао да упише упоредо и Медицински факултет.
Шесторазредну богословију завршио је у Сарајеву 1936, а Богословски факултет у Београду, у којем је претходно завршио и две године Медицинског факултета.
Други светски рат затекао га је на одслужењу војног рока, а као избеглица налзио се у манастиру Света Тројица у Овчару и Бањи Ковиљачи од 1944. као вероучитељ за децу у избеглиштву. Одатле је из здравствених разлога отишао у манастир Вујан, у селу Прислоница, између Чачка и Горњег Милановца, где је остао до 1945. и одлучио да се посвети монашком животу.
У манастиру Благовештење у Овчарско-Кабларској клисури замонашио га је као Павла јеромонах Јулијан. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче, а у чин јеромонаха унапређен је 1954. године.
Постдипломске студије завршио је на Богословском факултету у Атини где је боравио од Божића 1955. до маја 1957. посветивши се проучавању Новог завета и литургике. Година 1957. забележена је као почетак Павловог архијерејства - за епископа рашко-призренског изабран је 29. маја, а 22. септембра га је, у Саборној цркви у Призрену хиротонисао тадашњи српски патријарх Викентије.
Службовање у Епархији рашко-призренској у знатној мери је посветио обнови цркава и манастира и посебно обнови монашког живота.
Почетком децембра 1990. епископ Павле је именован за 44. српског патријарха наследивши на трону Светог Саве патријарха Германа. Богословски факултет СПЦ доделио му је 1998. звање почасног доктора богословља.
Погледајте: