Пет највештачкијих од свих вештачких језика

Језици су компликована ствар. Постоје све те стварчице попут конјугација и плусквамперфекта и таквих чуда које могу да зезну све. Превише је то детаља о којима човек треба да размишља. Заправо, упркос труду професора и оних досадних граматичких наци-људи (којих свуда има), већина кроз живот пролази без претераног познавања тих језичких ситница и уместо тога причају и пишу тако да се споразумеју, а не да буду граматички исправни.

Међутим, постоје људи којима је граматика јасна (чак и занимљива, ако можете да верујете) и они не да су способни да направе дијаграме да нам објасне језичка правила, већ су у стању и да смисле нове новцате језике, како би још више збунили овај слуђени свет.

Ми вам представљамо листу пет најпознатијих вештачки створених језика.

Елвиш

Иако за Толкина знамо највише као творца чувене трилогије, он је био филолог, а посебно су га занимали историја, књижевност и лингвистика. Толкин је веровао да је можда најважнији фактор за развој језика – култура и историја људи који га говоре. То веровање довело га је не само до стварања новог језика, него и до креирања фиктивне историје људи који би га говорили. Језик по називу квења први је из целе породице језика коју ми сад зовемо елвиш. Толкин је годинама радио на измишљеним језицима, онако загрижено како бисмо сви ми радили било шта друго, само не то.

Развио је изворни пра-језик и ћерке језике, попунио је и комплексне речнике који су се мењали током фиктивних раздобља о којима је писао. Овај невиђени штреберлук исплатио се делимично кад је напокон написао "Господара прстенова", јер је до тада већ имао створен огроман свет са богатом историјом у који је могао да смести радњу књиге. Већи део саме историје завршио је у "Силмарилиону".

Укратко, нећемо много претерати ако кажемо да је једно од највећих дела фантастике доживело успех захваљујући Толкиновом штреберском послу!

Есперанто

Чињеница да је свет пун људи који говоре потпуно различитим језицима једнако узрокује конфузије, али и смехотресне анегдоте које нам препричавају људи који су путовали по Азији. Касних 1800-их година, после неке прилично сулуде седмице проведене у Азији, човек по имену Лудвик Лазар Заменхоф (пољски лекар) схватио је да један једини језик који би био директан и културно неутралан могао да послужи као "ничија земља" говорницима широм света.

Тај језик олакшао би споразумевање странаца и помогао би да се шири мир по планети. Језик који је измислио назвао је есперанто и то је и дан-данас вештачки језик који се говори најшире могуће... По неким проценама, говори га од неколико стотина хиљада до два милиона људи, највише у Европи и Источној Азији, што значи да већ сад постоји довољно људи којима је есперанто матерњи да би могли да заснују културу и створе оригинална дела – књиге, поезију, музику...

Ипак, то је најпре помоћни језик који служи људима као други језик; мало је људи који га стављају на прво место језика које говоре. Вероватно ћете приметити и да већина вас не говори есперанто, као и да је свет и даље испуњен неразумевањем и немирима. Иако је неколико милиона импресивна бројка, то је још прилично далеко од придева "универзалан", што помало указује на ману саме идеје стварања помоћних језика. Разлог већине људи да науче нов језик јесте чињеница да морају да комуницирају са неким ко тај језик говори или пише.

Ако ваша компанија отвара седиште у Јапану или Европи или где год, вероватно ћете морати да научите јапански или неки европски или који год језик. Но, ако морате да комуницирате са неким ко говори есперанто, нећете имати проблема, јер једноставно можете говорити њиховим "стварним" језиком. Постоје докази, узгред буди речено, да људи који науче есперанто, постају способни да науче још много страних језика, па за љубитеље филологије то делује као мали напор вредан труда.

Наравно, иако је измишљен есперанто, улогу глобалног језика мало по мало преузима енглески језик и то највише због интернета. Тако да, ако приметите да у свету постоји све више неспоразума и немира, могуће је да је за то крив баш енглески.

Ложбан

Слично есперанту, ложбан је вештачки створен језик чији је циљ био да стане на крај двосмислености. Већина природних језика пуна је хомонима (речи које се исто пишу, а имају другачије значење) и других двосмислених конструкција које могу бити тешке за разумевање. Ложбан је дизајниран тако да не омогућава двосмислице што значи да, ако сте некоме на ложбану обећали салату, сви ће разумети шта сте рекли и нико се неће смејати. Па, да.

Нећемо улазити у све детаље, јер ни не разумемо баш све, речник и граматика овог језика спречавају двосмисленост; правилно оформљена реченица на ложбану имаће једно и само једно семантичко значење. То би се вероватно свидело оним људима који воле статистику и тако те прецизне ствари, али креативцима, писцима, овакав језик само је доказ да је баш двосмисленост оно што чини језик забавним и богатим. Комплетне гране хумора баве се искључиво пресмешним дуплим значењима.

Да будемо прецизинији, говорници ложбана покушавају да тестирају Сапир-Ворфову хипотезу која тврди да језик и његова творба имају утицаја на то како размишљамо и како видимо свет око нас. Језик грађен на логичким принципима који минимализују двосмисленост и конфузију, не би водио само ка тачнијој и бржој комуникацији и сарадњи, већ и ка бржем и тачнијем размишљању. Тестирање хипотезе о лингвистичкој релативности је кул идеја, али да би се то заиста остварило потребан је много већи број друге генерације говорника ложбана, људи који су одрасли у домовима у којима се говорио ложбан. То је тешко оствариво јер нам тек предстоји да пронађемо хиљаде људи који ће бити довољно блентави да деценијама тако говоре.

Зато је ложбан данас постао хоби, вежба за размишљање, коју користи можда 50-100 људи. Одлична је замисао да се клинци играју ложбаном уместо видео-игрицама, али нешто нам говори да то баш и неће постати глобална занимација. Бар не тако скоро.

Клингон

Клингонци су вероватно најпознатија ванземаљска раса, захваљујући "Звезданим стазама", памтимо их по милитаристичкој култури и суровости у борбама. На почетку, у серији, говорили су енглески, али када се неко досетио да творцима да новац да сниме филм, они су схватили да то више тако не може. Уложили су још "мало" труда и измислили нов језик. Зато су натерали глумца који је играо Скотија да сними неке будалаштине и то су искористили.

До снимања трећег дилма, Леонард Нимој (редитељ) унајмио је Марка Орканда, правог лингвисту, да Скотијеве будалаштине претвори у ваљан језик. Постојао је само један услов: шта год да смисли мора да се поклопи са покретима усана глумаца који су већ снимали сцене на енглеском.

Лингвисти су одрадили добар посао и док су снимљени остали филмови и "Звездане стазе: Следећа генерација", клингон је био комплетан језик, са речником и граматиком и са свим живим. Испрва служио је само за шоу и сценаристе, ипак – када је објављен речник, скоро као шала, нико није очекивао  да ће публика полудети за њим и да ће гомила штребера почети да говори клингонски.

Иако је већина њих знала тек по коју реч или фразу, свакако има њих неколико који течно говоре. Главни проблем је то што је клингон дизајниран тако да звучи ванземаљски и нимало налик енглеском, а управљан је граматичким правилима који су својеврстан паприкаш разних источњачких језика. Речник је, такође, прилично ограничен и већи део њега односи се на свемирске борбе, па би се једна домаћица прилично лоше споразумела на пијаци говорећи клингонски.

Војничев рукопис

Овај тајанствени спис осликан је биљкама и знацима зодијака, а написан је потпуно непознатим писмом. Настао је у периоду између 1450. и 1520. године. Представља један од најпознатијих измишљених језика, чак и да су исписане све саме будалаштине, што још нико није разазнао. Војничев рукопис појавио се у једној приватној колекцији почетком 20. века.

Многи лингвисти и криптографи покушали су да разјасне овај језик и успели су да открију једно велико ништа. Помало је налик постојећим језицима, али углавном није и пун је необичних карактеристика које се не појављују нигде другде. Најбоље нагађања кажу да је посреди нека изврнута верзија неког језика, што је прихватљиво ако изузмемо чињеницу да људи тада и нису били баш добри са шифрама, или да је превара, што је такође прихватљиво ако занемаримо то колико заиста подсећа на стваран језик. А људи тада нису били баш добри у стварању лажних језика.