ПОСЛЕДЊИ ПОЗДРАВ: Мића Пашић, велики новинар и вечити дечак

Како изгледа када одједном умре човек у 60. години живота, а био је један од најживљих људи које си познавао? Јер, такав је био Милан Мића Пашић, новинар (1956 - 2016). Увек насмејан, млађи од већине 18-огодишњака које познајем. Вечити дечак са осмехом оног мало безобразног, а крајње симпатичног и талентованог типа из последње клупе, којег сви воле.

Прошао је номадски пут, од Новости, преко Франкфуртских вести до Србије Данас, као и многи који се дохвате пера да зараде новинарски лебац са седам кора. И, за разлику од многих, радио је поштено, до краја. Није знао, није хтео и није могао другачије. Чак и жутокљунци који тек пишу прве вести не показују такву радост, када добију информацију коју нико други нема.

Спријатељили смо се брзо и лако, како то бива са људима сличних схватања и склоности. Према кафани, на пример. Знали смо се кратко, али довољно да постанемо пријатељи. Лако је било спријатељити се са Мићом. Зато га је толико тешко изгубити.

Три дана пред његову смрт, сели смо под ведро пролећно небо да попијемо по једно пиво. Уживали смо у разговору. Схватио сам да тако треба, као он: газити напред кроз живот, који носи и трње и зло и лепо и ружно и не освртати се пуно назад. Причао ми је о синовима и како планира да им олакша живот, ако буде могао, док је жив.

Можда су људи који су га боље познавали другачије видели. Знам шта ће ми остати у сећању од тих неколико дружења и годину и по дана рада у истој редакцији: осмех вечитог дечака и неки спокој док смо се седели заједно. Чињеница да имаш с ким да поделиш новинарску муку. И чињеница да седиш с људином.

Таквих лепих, мирних тренутака са Мићом више неће бити. Велико срце вечитог дечака није издржало притисак и престало је да куца.

Тако одлазе најбољи новинари. Видимо се горе, Мићане. 

Прочитајте ОВДЕ последњи интервју Миће Пашића са тренером Црвене Звезде.