ПОТРЕСНО ПИСМО СРПСКОГ ВОЈНИКА: Ако се жив не вратим, реците сину где сам кости оставио
Ко да смо се ми Срби на Бога камењем бацали.
Први светски рат остаће упамћен у српском народу по невиђеној голготи коју су преживели војници прешавши преко стеновите Албаније. Многи дедови, очеви и синови оставили су своје кости у завејаним палнинама остављајући породицама у аманет причу о јунаштву која се преноси с колена на колено како се никада не би заборавило.
Тешким корацима, сетни и уморни, сланих трепавица и крвавих очију, бранитељи своје отаџбине су неретко су писали писма како би на том парчету папира пренели оно што им душу тишти.
Преносимо писмо српског ратника Јосифа Димића из Црне Траве, писано 1915. године у Пећи пред повлачење српске војске преко Албаније. Речи исписане болом и тугом за оним што су оставили и чему се, можда неће вратити.
- Здраво мале,
Ево дојде време да ви се јавим да сам здрав и жив, иако се гине сваку час ко да смо се ородили сас смрт. Мене није ич стра од смрт, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за ову мучену Србију. Али право да ту кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам мале син јединац, па ако се жив не врнем нема куј да ви рани иако знам да и ви саг трпите паклене муке, па не знам коме је потешко. Ко да смо се ми Срби у Бога сас камење гађали.
ПОСЛЕДЊЕ ПИСМО НИКОЛЕ ТЕСЛЕ МАЈЦИ: Заплакаћете док га будете читали!
Трагедија
Када је Јосиф Димић писао ово писмо није знао да му је мајка већ умрла од дифтерије. Ускоро ће и он умрети од исте болести на острву Видо, пошто је прешао "пусту" Албанију, гробница му је постала модра вода Јадрана. Када је писмо стигло Бог зна како, после три и по године, у Црну Траву, дифтерија је завршила свој смртни поход у његовој породици.
Умрли су му и син Стојанча у осамнаестој години и кћер Симка у двадесетој години. Ратне голготе једино су преживели Јосифова жена Перка, и осмогодишњи син Јаков, којима је најчешће корен слатке папрати била једина храна.
Ми смо саг на наше Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се саг малко одмарамо пред град Пећ, збирамо душу па да појдемо преко тај пустињак. Мале води рачун од дечицу, слушајте Стојанчу мојега, он је мушко. Симку моју моје прво радовање да одариш, а Јаков је још малечак.
Ако се жив не врнем казујте му куде сам оставил коске. Неје ми много жал за мене, осветил сам се на ове швапске але малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.
Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било ке крви до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви. Али швапске але су але биле и остале па се поврнуше. Ко пцета су, колко ги тепамо а они ко да извиру из земљу. Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу жив да дојдем.
ПОТРЕСНО ЉУБАВНО ПИСМО МИГРАНТА: Желео сам да будем с тобом, немој... (ФОТО)
Ма неје мене стра за живот него стра ме што ћу оставим онај пилишта сама, још су нејака за живот. Кад дојде јесен које од рану приберите, ископајте рупу па крите, немој на онија бугарски зликовци да давате. Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повртамо у рат ко куче на корито.
Писал би још пуно али све викају из команду да се спремамо да појдемо преко онај пустињак, ама неје мене стра од њега него стално мислим на вас мале и на дечицу. Како помислим на моја пилишта почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку голему несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу.
Српкиња је ОВИМ ПИСМОМ о Сребреници очитала лекцију ИСТОРИЈЕ амбасадору Велике Британије!
Саг мале да ви поздравим, тебе, жену, мојег Стојанчу, моју Симкицу и нејаког Јакова који побеже од мене кад појдо у рат. Ти ми мале таг даде благослов кад појдо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди.
Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам оставил мене и вас. Па и нека гори још под груди, али жал ме за дечицу.
За сада није утврђена аутентичност и истинитост писма, али без обзира на то, речи савршено описују жал и муку српских војника.
