ПРЕГАЗИО САМ СЕДМОРО ЉУДИ: Због тога ноћима не могу да спавам!
Током свог радног века машиновође прегазе у просеку 10 људи. Најчешће су то људи који изврше самоубиство. Пред воз машиновође који је пре две године отишао у пензију се бацило њих 40!
Машиновођа Саша Ранчић већ 27 година ради за управљачким пултом воза у „Железницама Србије“. Као ни већину његових колега, стресни и трагични догађаји нису заобишли ни њега. Он за „Блиц“ каже да у „Железницама“ на прсте једне руке могу да се наброје они који током свог радног века нису имали бар један инцидент.
- Ја сам имао, како ми то кажемо, чак седам „гажења“. Углавном су у питању биле самоубице, али се несреће понекад дешавају и због непажње људи - прича Ранчић.
Да би олакшали, причају једни са другима!
О својим непријатним искуствима машиновође често разговарају међу собом.
То је, између осталог, начин да олакшају душу јер ружне сцене, ма колико се они трудили да их забораве, остају дубоко урезане у њихова сећања.
- Мени се гажење први пут десило давне деведесет и неке године у Јагодини. Управљао сам брзим возом 310 на линији Софија - Београд. На изласку из станице, неких двеста метара од мене младић је само искочио и легао на шине. Почео сам одмах да кочим, али тада сам већ ишао брзином од 100 километара на сат. Успео сам да смањим на 80 када сам га ударио. Воз се зауставио на око 600-700 метара од њега - прича наш саговорник и наставља:
- Било је страшно. Био сам врло узрујан и притисак ми је скочио. Пролазила ми је читава та сцена кроз главу изнова. То су ужасне ствари, посебно кад знате да ту ништа нисте могли да урадите. Ја сам од старијих колега научио да у таквим ситуацијама треба да позовем надлежне и да, ако је икако могуће, избегнем поглед на страдалог јер то остаје дубоко у сећању. И овако остаје ожиљак за цео живот, сећате се слике пре ударца и звука ударца. Ноћима после тога нисам спавао - каже Ранчић.
Папучица „будник“
Машиновиође током вожње, по новом систему, имају обавезу да све време држе ногу на папучици, такозваном буднику, али да на сваких 30 секунди подигну ногу, а затим је врате. Током година рада машиновође стекну буквално условну реакцију па чак и током сна често мрдају ногом као да стискају папучицу.
- Имам и једну анегдоту коју сам чуо од старог мајстора с којим сам путовао као приправник. Пошто је у то време машиновођа имао помоћника који је стискао један од будника, он се опкладио с њим да ће и у сну опслуживати тај уређај. Добио је опкладу јер је током сна ухватио ритам и руком тапкао будник на сваких 20 секунди без проблема - прича уз осмех Ранчић.
Он објашњава да воз није као аутомобил, да не може да скрене нити да се нагло заустави. Зауставни пут воза у нормалним околностима је од 700 до 1.000 метара, док се с наглим кочењем најбрже може стати на 500 метара.
- Они вам истрче на 100 до 150 метара испред вас, стану или легну на колосек. И одмах знате о чему се ради и да је то крај. Окренете главу на другу страну да то не гледате и почнете брзо да кочите. То је све што у тим ситуацијама можете да урадите - каже он.
Овакве ситуације су код многих његових колега биле окидач за одлуку да напусте посао. Он лично, како каже, није имао таквих премишљања.
- Све зависи од човека. Неко то брже преброди, неко узме боловање, иде код психијатра, а неко напусти посао. Један колега је имао гажење у Параћину и после тога више никада није возио. Напустио је железницу. Све зависи од човека. Ко одлучи да ради овај посао мора да рачуна на те сцене, оне су готово сигурно саставни део посла - каже Ранчић и додаје да машиновође једном годишње имају обавезан систематски преглед и да он подразумева и одлазак код психијатра.
- Да не буде да су само трагични догађаји обележили моју каријеру, морам рећи и да сам спасао три живота - завршава причу Ранчић.
